хипокористик (грч. ὑποκοριστικός [hypokoristikós] ‘умилан’) облик именице, властите или заједничке, којим се у номинацији и апострофирању изражава нежност, благост, близак однос према именованом појму, име одмила: нпр. браца, сеја, зека, Гоца, Мики, Столе. Хипокористици се граде на неколико начина: 1) скраћивањем основинске лексеме на први слог и један или два консонанта иза њега, уз додавање наставака на новодобијену основу и формирање дугоузлазног акцента на првом слогу: нпр. од именица медвед, рођак, Милан хипокористици могу бити меда (медо), рођа (рођо), Миле; 2) скраћивањем основинске речи до првог вокала у њој, уз додавање најпре консонаната ц, ч, ћ, х, ј, к, л, ш на окрњену основу, а затим и наставака, при чему, такође, долази до дуљења првог слога: нпр. од именице брат хипокористици могу гласити браца (брацо), браја (брајо), брале (на крњу основу бра– додаје се неки од уобичајених консонаната – ц, ј, л, а затим наставци за облик), а од именице сестра сека, сеја, сеша, селе (на крњу основу се– додају се најпре типични консонанти – к, ј, ш, л, а онда наставци); 3) велики број деминутива развија и хипокористично значење, трансформацијом семантичке компоненте величине ’мали’ у евалутивну сему ’мио’, ’драг’, што проистиче из психолошки заснованих каузалних односа на релацији димензије : осећање. Због тога се и хипокористици, уз деминутиве, аугментативе и пејоративе називају збирно речима субјективне оцене. Сви деминутивни суфикси имају семантички потенцијал да у изведеницу унесу хипокористично значење: нпр. –ак (ђаволак), –ашце (сунашце), –енце (теленце), –ић/-чић (мужић, синчић), –ица (мајчица), а хоће ли се оно реализовати зависи од лексичко-семантичке групе којој припада иманица у основи, од комуникативне ситуације, контекста и др. фактора. Исп. деминутив, аугментатив, пејоратив.
Литература:
Вељковић Станковић, Драгана, Речи субјективне оцене у настави српског језика и књижевности, Београд: Филолошки факултет, 2011.
Јовановић, Владан, Деминутивне и аугментативне именице у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.
Јовановић, Јована, „Компонента величине као мотиватор погрдног или афирмативног значења лексема којима се именује човек”, у: Биљана Мишић Илић, Весна Лопичић (ур.), Зборник са научне конференције Језик, књижевност, значење: Језичка истраживања, Ниш: Филозофски факултет, 2016, 113–129.
Јовановић, Јована, Лексика погрдног значења у именовању човека у српском језику, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2018.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Загреб, 1967–1976.