ареална лингвистика лингвистичка дисциплина у оквиру које се истражује територијални распоред језичких појава; проучава утицај фактора простора на еволуцију језика. У ареалној лингвистици полази се од резултата до којих је у својим истраживањима стигла лингвистичка географија. Истраживањима у овој области обухваћене су промене у структури језика које су резултат његових просторних контаката, те обухвата појаве као што су језичка интерференција, мешање језичких кодова, двојезичност, вишејезичност, диглосија итд. Средишњи појмови ареалне лингвистике обухватају језички или дијалекатски ареал, тј. границе простирања језичких појава одређених линијама додира с друкчијим појавама. Те линије се називају изоглосама, а у зависности од тога на које се нивое језика односе, могу бити: фонетске – изофоне, морфолошке – изоморфе, лексичке – изолексе, семантичке – изосеме. Првобитни задатак ове дисциплине био је одређивање ареала и њихових типова, као и њихова класификација. Лингвистички ареали могу по свом положају бити централни и периферни, а када сведоче о доминацији једне појаве пре него што се преко ње наслојила друга појава из суседног ареала, могу бити прелазни или искидани. Клинасти ареали карактеришу се тиме да се могу дубоко усећи у неки компактни суседни ареал (њима припадају тзв. „југославизми” у средњословачким говорима). Проучавањем распореда појединих ареала могу се открити и разлози који су утицали на њихово уобличавање, па се тако може показати да поменути средњословачки ареал представља остатак домашаја јужнословенских особина у данашњој Словачкој у временима која су претходила мађарској колонизацији у Панонији. На основу природе и размештаја неких ареала може се разјаснити и време њиховог настанка, али се могу утврдити и механизми по којима су они уобличавани, за шта је добар пример настанак икавског ареала у северозападној Србији. Дуго се мислило да је тај ареал настао досељавањем икаваца из западних српских области, али се показало да се у његовој основи налази органски развој покренут контактом ијекавских маса с носиоцима говора с тзв. „незамењеним јатом”. Догодило се то да су (и)јекавци ликове типа теирати, деица, као оштро различите од својих, тјерати, дјеца или ћерати, ђеца, чули као тирати, дица, и такав изговор стабилизовали су током следећих генерација. Практично и теоријски ареалном лингвистиком се у србистици бавио Павле Ивић. Исп. лингвистичка географија.
Литература:
Дигитална македонска енциклопедија. Ареална лингвистика. <https://www.macedonism.org/ Македонска-Енциклопедија/ареална-лингвистика>.