двојезичност способност говорења двају језика; билингвизам; а. индивидуална д. напоредна употреба двају језика код појединаца б. социјетална д. у друштвеним заједницама; д. је симултана када се оба језика усвајају већ у предшколском добу, а сукцесивна када се други језик учи у школи и касније; балансирана ако се оба језика знају подједнако добро, а доминантна ако претеже знање једног од њих; активна ако се оба језика говоре, а пасивна ако се један само разуме; адитивна, психолошки позитивно означена, када се учење другог језика доживљава као обогаћење, или суптрактивна, негативно обележена, када се учење другог језика осећа као угрожавање матерњег; стабилна ако се одржава у равнотежи, а прелазна ако је међуфаза између једнојезичности у једном а потом у другом језику, честа код социјеталне; хоризонтална када су оба језика равноправна по друштвеном статусу, а вертикална када то није случај; двосмерна ако су обе групе у широј заједници двојезичне, а једносмерна ако је таква само мањинска група, док је већинска једнојезична; народна када је масовна и активна, обично код етнојезичких мањина, или елитна, сведена на образоване појединце. Међу пратећим појавама д. су језички контакти, позајмљивање и међујезичка интерференција, смењивање кодова (комбиновање елемената двају језика током исте интеракције између билингвала) и мешани језички варијетети. Исп. вишејезичност; мултилингвизам, диглосија.
Литература
Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995.
Бугарски, Ранко, Језици, Београд: Чигоја, 2010.
Скутнаб Кангас, Тове, Билингвизам – да или не? Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1991.