говорна култура 1. владање нормама стандардног језика у његовој писаној и усменој форми; 2. степен култивисаности употребе језика и вербалног понашања у једној заједници уопште, култура изражавања; 3. област лингвистике, практична дисциплина која има за предмет нормирање говора, која разрађује препоруке за вешто коришћење језиком; 4. култура усменог изражавања, која подразумева поштовање ортоепске, лексичке и граматичке норме у усменој језичкој реализацији. Осим језичких норми, г. к. подразумева и поштовање етичких и функционалних норми, невербалног бонтона и осталих карактеристика доброг говорништва, попут самосвојсности и стваралачких особености језичког израза и сл. Исп. језичка култура, говорништво, беседништво, реторика.