говорништво (лат. (ars) oratoria) 1. наука о говорничком умећу, која се бави проблематиком ефективности говора и директивном функцијом језика; беседништво, реторика. 2. в. беседништво 2. Г. се разликује с обзиром на својства којима се одликује у одређеним временским раздобљима, код појединих народа и у појединих говорника, нпр. античко и модерно г., грчко и римско, Демостеново или Цицероново. Према облику, поводу или сврси оно може бити грађанско, црквено, јавно, војничко, академско.