језичка култура 1. владање нормама стандардног језика у његовој писаној и усменој реализацији, при чему се остварује избор и организација језичких средстава која су допуштена у одређеној комуникативној ситуацији и која, при поштовању говорне етикеције, гарантују најбољи ефекат у достизању постављених циљева комуникације. Ј. к. представља део опште културе и културе понашања и комуницирања карактеристичних за неко друштво или појединца, који се испољава првенствено у степену познавања потенцијала одређеног језичког система који омогућује практично владање различитим функцијама тога језика. Ј. к. обухвата скуп норми стандардног језика, скуп етичких одређења друштва који говори одређеним језиком, укупност циљева и околности комуникације. 2. област лингвистике, која има за предмет нормирање говора, која разрађује препоруке за вешто коришћење језиком. Исп. говорна култура.
Литература
Николић, Марина, Теорија језичке културе у науци о српском језику и славистици, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.