диглосија (грч. δίγλωσσος [díglōssos] ‘који говори два језика’, фр. diglossie, енгл. diglossia) употреба двају функционално разграничених језика у истој друштвено-језичкој заједници, при чему реч може бити о хетерогеној или хомогеној диглосији. Ова социолингвистичка појава постојала је од најранијег периода писмености код Словена, али није била иста на целом словенском простору. У делу словенства под називом Slavia romana постојала је хетерогена диглосија, одн. користила су се два међусобно потпуно различита језика – латински и/или немачки, односно италијански и појединачни локални језици као што су, на пример, хрватски, словеначки, пољски, чешки. Међу православним Словенима, одн. у ареалу Slavia оrthodoxa била је присутна хомогена диглосија, коју одликује употреба двају веома блиских језика, на пример црквенословенског језика у српској, бугарској и руској редакцији и одговарајућег народног језика – српског, бугарског и руског. Према томе, хомогена диглосија представља „тешњу везу између наднационалног (црквенословенског) језика и преднационалног (српског, бугарског, руског) вернакулара”. Како је средњовековна словенска писменост била под директним утицајем грчког језика и византијске културе уопште, православни народи су и хомогену диглосију преузели из Византије. Међутим, треба истаћи да је хомогена диглосија постојала и у глагољској традицији хрватске писмености, што значи да она није била ограничена само на ареал Slavia оrthodoxa већ је постојала свуда где је у употреби био црквенословенски језик. У основи д. јесте хришћанско виђење света које се темељи на двојној артикулацији: сакрално – профано. Књижевни језик (црквенословенски) био је одлика вишег стила, којим су писана дела везана за сферу сакралног (нпр. химнографије, хагиографије), док је народни језик био одлика нижег стила, којим су писана дела везана за сферу профаног (законици, повеље, писма и др.). Према томе, подела на виши и нижи стил није била вредносна категорија већ је била условљена аспектом употребе. Диглосија се манифестовала и на нивоу писма – свечано, уставно писмо користило се у текстовима с литургијском наменом, док је брзопис писмо које се користило за писање текстова профане намене. Утемељена на подели сакрално – профано, донекле се могла манифестовати и у варијантама правописа. Због саме природе хомогене диглосије, у средњем веку је долазило до комбиновања књижевног и народног језика у појединим текстовима (што је у условима хетерогене диглосије незамисливо), односно до прожимања двају језика, чиме је створен средњи стил, који је у Русији коришћен у световној литератури, летописима и др., односно у делима која су намењена широј публици. Ова појава забележена је и у хрватској средњовековној писмености, тамо где се није користио латински као књижевни језик већ хрватска редакција старословенског. У српској средњовековној писмености осим српскословенског и народног језика постојао је и средњи стил, који у ствари представља нижи стил српскословенског језика. Наиме, функционална раслојеност црквенословенског језика српске редакције огледала се у постојању вишег стила као одлике црквене литературе и нижег стила, односно средњег стила, који представља својеврсно понародњавање српскословенског језика, али у складу са књижевном нормом српскословенског језика, дакле без уношења црта из народног језика, које нису у складу са српскословенском језичком нормом.
Диглосијска ситуација код Срба била је присутна вековима. Посведочена је већ у сачуваним српским споменицима с краја XII века, а била је присутна и у време када је српскословенски језик замењен рускословенским (од 1726. г.), као и у периоду коришћења славеносрпског, хибридног језичког феномена, као књижевног језика (од почетка друге половине XVIII века). У овом „језичком конгломерату”, у који су улазиле како речи из рускословенског, српскословенског, руског језика, тако и западноевропске позајмљенице, наставио је да постоји и српски народни језик у писаној форми (Повеља бана Кулина из 1189. г. најстарији је споменик писан српским народним језиком), али сада у књижевнојезичкој функцији, са изразима и лексиком која српском народном језику није била својствена. Ова „проширена функција српског народног језика указује на непрекидност употребе овог језика у писаном виду код Срба” и представља својеврстан почетак борбе против диглосије. Славеносрпски језик у српској средини одликовало је стално посрбљивање, које је коначно крајем прве половине XIX века довело до формирања данашњег српског књижевног језика екавског изговора и до уклањања диглосије, а процес демократизације и секуларизације српског књижевног језика довршен је Вуковом победом. Исп. билингвизам, двојезичност, славеносрпски језик, старословенски језик, српскословенски језик, црквенословенски језик.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, „Диглосија у старосрпској писмености”, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007, 443–459.
Ивић, Павле, Српски народ и његов језик, Сремски Карловци – Нови Сад, 2001.
Младеновић, Александар, Историја српског језика, одабрани радови, Београд, 2008.
Суботић, Љиљана, „Из историје књижевног језика: питање језика”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004.