брзопис (брзописно писмо) типолошки ново писмо у односу на уставно. Одговара типу писма које се у другим културама зове курзив. Сâм развој овог писма везан је за немањићку државну канцеларију. У световним документима око четврте деценије XIII века стварају се типолошки нови словни облици, који су се све до осамдесетих година употребљавали паралелно с уставним. Ово „нерашчишћено писмо, које је у процесу формирања новог, названо је мешовито”. У XIII веку био је нестилизован, а већ 1302. године исписана је Врхлапска повеља на двору краља Милутина стилизованим, канцеларијским брзописом. Ова повеља јесте најстарији пример стилизованог, канцеларијског брзописа који се изводи калиграфски, с израженом несразмером између тела слова и делова који залазе у доњи и горњи међупростор. Настао је угледањем на грчку и латинску минускулу и представља дипломатичко писмо којим су се служиле и друге државне канцеларије. У XIV веку овим писмом су се почеле писати и црквене књиге. Пошто је ресавска реформа захватила и споменике писане брзописом, ово писмо, такође, као и устав ресавског периода, бива обогаћено словним облицима из старословенске азбуке и грчке ћирилице.
Б. и устав били су у комплементарном односу, допуњавали су се. Док је устав био везан за дела писана српскословенским језиком, која се налазе високо на лествици жанрова, б. се користио у документима профане садржине – у повељама и писмима. Према томе, диглосија није била ограничена само на језик већ се манифестовала и при употреби типа писма. С падом Деспотовине 1459. године гасе се и државне канцеларије и не издају се повеље, што доводи до замирања дипломатичког брзописа. С друге стране, обичан, некалиграфски б. наставља да постоји у канцеларијама и у времену под Турцима. Исп. азбука, диглосија, језик, курзив, минускула, слово, писмо, српскословенски језик, ћирилица, устав.
Литература:
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Јерковић, Вера, „Ћирилица српскословенског периода. Палеографски приступ проучавању и општи увид у њен развој”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 87–102.