глагољица (стсл. глаголати) старо словенско писмо, које је пре почетка Великоморавске мисије саставио Константин Филозоф (Свети Ћирило). У науци се назив за писмо у овом облику користи од XIX века, а придев „глагољски” потврђен је у XVI веку. Назив „ћирилица” (Ћирилова азбука) односио се првобитно и на глагољицу (сведочанство о томе представља руски запис попа Упира Лихог из XI века: коуриловица), вероватно неко време након Константинове смрти, па све док писмо које се данас назива „ћирилицом” није превладало. Према томе, стари споменици потврђују постојање јединственог, словенског писма. С тим у вези, архаичност словенске писмености на српско-хрватском простору може се окарактерисати као заједничко старословенско наслеђе које претходи двема националним редакцијама. Сачувани канонски старословенски споменици, настали бар сто година након појаве словенске писмености, писани су и глагољицом и ћирилицом. Иако постоје хипотезе да је азбука која се данас назива „ћирилицом” уређена у Бугарској још пре деловања Константина Филозофа и да ју је он искористио при састављању глагољице, о ранијој појави ћирилице у историји нема чврсто утемељених доказа. Језичка анализа најстаријих споменика словенске писмености показала је да у споменицима писаним глагољицом има далеко више архаизама него у споменицима писаним ћирилицом, посебно у домену морфологије и лексике. У њима се налазе и бохемизми, који се срећу само у глагољским споменицима писаним на словенском тлу. Дакле, словенска писменост прво се ширила у Великој Моравској, а не у Бугарској, а азбука те писмености, неоспорно, била је г. У процесу њеног обликовања Константин је користио своје познавање јеврејског, самарићанског и коптског језика. Првом графемом за слово а у облику крста желео је да истакне хришћански карактер новог писма и новог језика који се уводи у цркву
По пореклу г. је статично, мајускулно писмо. Константин је стилизацијом од грчке минускуле начинио једну нову мајускулу, коју карактерише одвојено писање слова у дволинијском систему. Издваја се 36 слова која су заједничка готово свим најстаријим глагољским споменицима. Године 1982. В. Јончев дошао је до закључка да сва слова писана глагољицом стају у једну посебну кружницу – розету. Његов геометријски модел представља графички кључ целе глагољице. Половином XX века независно један од другог, Г. Чернохвостов у Финској (1949) и Е. Георгијев (1952) у Бугарској, дошли су до закључка да је г. утемељена на хришћанској слици света, те да представља стилизовано писмо настало слагањем геометријских фигура, које су уједно и основни симболи хришћанства – крст, круг и троугао (ⰰ, ⰲ, ⱑ).
У најстаријим сачуваним рукописима г. је била обла (обли тип). Касније се из ње развила угласта г. (XI–XII в.), потом полууставна, а затим и брзописна форма глагољице (XV в.). Г. је била у употреби хиљаду година (IX–XIX в.). Морала је настати пре почетка мисије Солунске браће (до 863), но из тог периода нема сачуваних споменика. Најстарији сачувани споменици писани глагољицом јесу Кијевски мисал (X в.) и Прашки листићи (XI в.), те споменици из јужнословенске фазе развоја глагољице: Зографско јеванђеље (X–XI в.), Маријино јеванђеље (X–XI в.), Асеманијево јеванђеље (XI в.), Синајски псалтир (XI в.), Синајски евхологиј (XI в.) итд. У ареалу Slavia оrthodoxa г. се користила напоредо с ћирилицом, што је брзо довело до њеног потискивања у други план (XI в.) и постепеног гашења (до краја XII в.). Из прве половине XII века сачувани су Гршковићев и Михановићев одломак апостола, као и Минхенски абецедар. Г. се спорадично јављaла и у наредним вековима у ћирилским рукописима. Понекад су у питању била појединачна слова писана глагољицом, а понекад речи или делови реченица (XIII–XV века). Од XV века користила се и као тајно писмо. Г. се најдуже, све до XIX в., задржала у богослужењу на словенском југозападу – у Далмацији, Истри, као и на кварнерским острвима. Тамо је средином XIII в. завладало веровање да је глагољицу саставио западни црквени писац и преводилац Вулгате – Свети Јероним, а тек у XVIII в. одустало се од ове легенде. С ових простора сачувао се велики број глагољских рукописа: Мисал кнеза Новака (1368), Бревијар Вида Омишљанина (1396), Хрвојев мисал (1404) итд. Исп. азбука, латиница, ћирилица.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, „Настанак и рана историја словенске писмености”, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007, 415–426.
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад: 1975.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад, 1998.
Йончев, Васил, Олга Йончева, Древен и съвременен български шрифт, София, 1982.
Кипарский, В.О. „О происхождении глаголицыˮ, у: Климент Охридски: Материали за неговото чествуване по случай 1050 години от смъртта му, София, 1968, 91–97.
Кульбакинъ, С. М. Славянская палеографія, Београд, 2008.
Православная энциклопедия, Москва, 2011, 11.
Прохоров, Гелиан М., „Глаголица среди миссионерских азбук”, Труды Отдела древнерусской литературы, т. 45, Санкт Петербург, 1992, 178–199.
Станишић, Вања, „Старословенска двоазбучност и српска и хрватска редакција старословенског језика”, Српски језик 9/1–2, Београд, 2004, 383–396.
Čunčić, Мarica, Granice Geometrije i simbolike u glagoljskoj paleografiji, Zagreb: 2012.