двојина (дуал) морфолошка категорија, категорија граматичког броја којом се у неким језицима у деклинацији и конјугацији означавају два ентитета. Основно, најстарије значење двојине у старијим епохама индоевропских језика било је „целина од два дела”, односно „јединство у природном двојству”, а не „два засебна предмета” (уз које је била обавезна употреба броја два). Управо у овоме огледа се постојање две основне категорије двојине у праиндоевропском језику – слободна и везана д. На основу материјала који пружа језик канонских старословенских споменика (старословенски језик) може се закључити да је позни прасловенски језик имао дуалску парадигму у домену деклинације и конјугације. Тада су се углавном још увек разликовале обе категорије двојине, свака у свом одређеном значењу. Старословенски језик одликује постојање три синкретизована облика за седам падежа у двојини: номинатив = акузатив = вокатив, генитив = локатив, датив = инструментал. Глаголски облици имали су посебне наставке за 1, 2. и 3. л. двојине: –ṷě, –ta и –te. У већини засебних словенских језика д. се губи, а до данас је очувана у словеначком и лужичкосрпском језику. До друге половине XIV в. д. се добро чувала на српском језичком простору. Од друге половине XIV в., па до краја XV губи се осећај за двојину, те се у овом периоду множинске форме почињу сретати на местима где су се раније јављале дуалске. У овом периоду број два постаје непроменљив и добија статус количинског прилога. У периоду од XVI века облици двојине јављају се само у значењу множине. Данас се остаци некадашње двојине јављају у конструкцијама с паукалним значењем (два мала врапца > три/четири мала врапца), у чијем се крајњем –а крије наставак за синкретизовани номинатив, акузатив и вокатив двојине. Траг двојине постоји у генитиву множине именица с наставцима –у, односно –ју дуалског порекла (руку, ногу, ноктију, очију), као и у дативу, инструменталу и локативу множине именица са финалним –ма дуалског порекла (врапцима, ластама). Исп. једнина, множина, паукал.
Литература:
Белић, Александар, О двојини у словенским језицима, Београд, 1932.
Brozović, Dalibor, Pavle Ivić, Jezik srpskohrvatski/hrvatskosrpski, hrvatski ili srpski, Zagreb, 1988.
Гамкрелидзе, Т. В., Иванов, В. В., Индоевропейский язык и индоевропейцы. Реконструкция и историко-типологический анализ праязыка и протокультуры, I, Тбилиси, 1984.
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.