деназализација уклањање назалне компоненте код вокала с назалним, тј. носним изговором. Старословенски језик је из прасловенског наследио носне вокале предњег (*ȩ = ѧ) и задњег реда (*ǫ = ѫ). Постојали су и прејотовани назали предњег и задњег реда с гласовном вредношћу јȩ, односно јǫ, а сходно томе и словне ознаке ѩ, односно ѭ. Потврду о томе да су ови вокали имали носни изговор представљају глагољска слова за те вокале – први део слова за ȩ било је е, а први део слова за ǫ било је о; други део, који је је био заједнички за оба слова, по свему судећи обележавао је назалну природу ових вокала. У глагољици су првобитно постојала само три слова за носне самогласнике (у ћирилској транслитерацији: ѫ, ѭ, ѩ), о чему сведочи графија Кијевског мисала и Синајског псалтира. Међутим, треба поменути и то да се у Савиној књизи, споменику написаном ћирилицом у XI веку, употребљава ѧ у вредности јȩ. У рукописима насталим на бугарском и македонском језичком подручју среће се међусобно замењивање носних вокала после меких сугласника ѫ > ѧ, ѧ > ѫ. У Маријином јеванђељу и Клочевом зборнику среће се употреба слова оу уместо ѫ и обрнуто, а ређе и замена ѧ и ѣ, што говори у прилог томе да писари ових рукописа нису имали носне вокале у свом говору. Замена ѫ са оу, која је очигледно постојала у преписивачевој дијалекатској бази, јесте одлика српског народног језика. Процес губљења назалног обележја код вокала с носним изговором (ѧ > е, ѫ > оу) дешавао се у говорима већ у X, XI веку, а потпуно је спроведен до треће четвртине XII века. Тако су се у српскословенском вокалском систему, насталом системским уношењем промена из српског народног језика у наслеђени старословенски систем, четири вокала свела на два, чиме је систем вокала растерећен. Данас се у српском језику могу чути алофони вокала с назалним обележјем, када се вокал уз назални сонант изговара назално, што наравно не уноси дистинкцију у значење речи. При томе, назални сонант најчешће претходи струјним (бронза, реванш, женственост), а јавља се и пред задњонепчаним сугласницима (Анка, ангина). С друге стране, у пољском језику, на пример, назални вокали представљају део вокалског система. Исп. алофон, вокал, назал.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ивић, Павле, Из историје српскохрватског језика (изабрани огледи II), Ниш, 1991.
Куљбакин, Стјепан М., Старословенска граматика, Београд, 1930.
Subotić, Ljiljana, Sredojević, Dejan, Bjelaković, Isidora, Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad, 2012.