назал (срлат. nāsālis < лат. nāsus ‘нос’, фр. nasal) глас при чијој артикулацији фонациона струја пролази и кроз носну дупљу спуштањем меког непца и ресице чиме се усни резонатор допуњује носним. Назални гласови у српском језику су: [m], [n] и [ń].
Старословенски језик, односно језик Ћирила и Методија наследио је из прасловенског носне вокале предњег (*ȩ = ѧ) и задњег реда (*ǫ = ѫ). Постојали су и прејотовани назали предњег и задњег реда с гласовном вредношћу јȩ, односно јǫ, а сходно томе и словне ознаке ѩ, односно ѭ. У прилог томе да су у питању били носни гласови говоре глагољска слова за те вокале: први део слова за *ȩ било је слово е, а за *ǫ слово о, док је други део, заједнички за оба слова, по свему судећи, обележавао носну природу тих вокала. У глагољици су првобитно постојала само три слова за носне самогласнике (у ћирилској транслитерацији: ѫ, ѭ, ѩ), о чему сведочи графија Кијевског мисала и Синајског псалтира. Међутим, треба поменути и то да се у Савиној књизи, споменику написаном ћирилицом у XI веку, употребљава ѧ у вредности јȩ. У рукописима насталим на бугарском и македонском језичком подручју среће се међусобно замењивање носних вокала после меких сугласника: ѫ > ѧ, ѧ > ѫ. У Маријином јеванђељу и Клочевом зборнику среће се употреба слова оу уместо ѫ и обрнуто, а ређе и замена ѧ и ѣ, што говори у прилог томе да писари ових рукописа нису имали носне вокале у свом говору. Замена ѫ са оу, која је очигледно постојала у преписивачевој дијалекатској бази, јесте одлика српског народног језика. Процес губљења назалног обележја код вокала с носним изговором (ѧ > е, ѫ > оу) дешавао се у говорима већ у X, XI веку, а потпуно је спроведен до треће четвртине XII века. Тако су се у српскословенском вокалском систему, насталом системским уношењем промена из српског народног језика у наслеђени старословенски систем, четири вокала свела на два, чиме је систем вокала растерећен.
Данас се у српском језику могу чути алофони вокала с назалним обележјем, када се вокал уз назални сонант изговара назално, што наравно не уноси дистинкцију у значење речи. При томе, назални сонант најчешће претходи струјним (бронза, реванш, женственост), а јавља се и пред задњонепчаним сугласницима (Анка, ангина). С друге стране, у пољском језику, на пример, назални вокали представљају део вокалског система. Исп. алофон, артикулација, вокал, глагољица, глас, деназализација, народни језик, прасловенски језик, резонатор, слово, сонант, српски језик, српскословенски језик, старословенски језик, сугласник, ћирилица.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ивић, Павле, Из историје српскохрватског језика (изабрани огледи II), Ниш, 1991.
Куљбакин, Стјепан М., Старословенска граматика, Београд, 1930.
Subotić, Ljiljana, Sredojević, Dejan, Bjelaković, Isidora, Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad, 2012.