минускула (лат. minusculus ‘омањи’) тип грчког писма настао од калиграфског унцијалног курзива почетком IX века. Она обједињује и облике курзива, које карактерише бржи начин писања и облике унцијале, које одликује „разговетно” писање. Стога је м., чим се појавила, почела да потискује унцијалу, од које се разликовала по облику скоро свих својих слова, која су се писала у четворолинијском систему.
У вези са тумачењем постанка глагољице полазило се од сигурне чињенице да су се Словени у Византији и суседним областима у IX веку служили грчким писмом тога времена – раније је то био курзив, а после м. Но, њима је морало бити познато и тадашње грчко мајускулно писмо – унцијала. Имајући пред собом различите варијанте грчког писма, Ћирило је, упоредивши минускулу и курзив са унцијалом, приметио да се м. као млађе писмо доста удаљила од старије унцијале. Тако је он стилизацијом грчке минускуле створио један нови тип мајускуле, који је многе истраживаче касније збуњивао будући да је било тешко наћи ближу везу између глагољице и грчке минускуле. Мајускулни облик глагољских слова у дволинијском систему разликовао се од четворолинијског система грчке минускуле. Исп. глагољица, курзив, мајускула, писмо, слово, ћирилица.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.