мајускула (лат. mājusculus ‘повећи, овећи’) најстарији тип грчког и латинског писма у којем су сва слова исте величине. У периоду I–V века м. је била латинско капитално писмо, углавном коришћено у натписима, а у периоду IV–VII века м. је имала млађи, хришћански унцијални облик. Почевши од IV века јављају се рукописи писани грчком старијом унцијалом. Као и код капитале, слова су углавном квадратна и округла. Ипак, за разлику од капитале поједина угласта слова добијала су заобљен облик. У VI веку јавља се млађа грчка унцијала, од које је касније постала старословенска ћирилица. У њој округла слова постају елипсаста, с преломљеним луком, те су тако нека од њих постепено добијала шиљаст облик. Строго су се разликовале дебеле и танке линије. Поједина слова у унцијалној мајускули прелазе дволинијску схему под утицајем курзива, који се развио из античке мајускуле. Од калиграфског унцијалног курзива настала је минускула почетком IX века.
Стилизацијом грчке минускуле Ћирило је створио једну нову мајускулу, којој је једна од главних особина било одвојено писање слова, што је карактерише као статично писмо, за разлику од минускуле, динамичног писма у којем су се слова могла и везивати. Мајускулни облик глагољских слова у дволинијском систему отежавао је уочавање везе између глагољице и грчке минускуле, коју је одликовало писање у четворолинијском систему. Као и глагољица, и ћирилица је мајускулно писмо, с тим што је она пореклом грчко мајускулно, унцијално писмо, те је њена зависност од ове варијанте грчког писма очигледна. Исп. глагољица, курзив, минускула, писмо, слово, ћирилица.
Литература:
Ђорђић, Петар, Старословенски језик, Нови Сад, 1975.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.