конкорданција (срлат. concordantia ‘слагање’, партицип презента за средњи род множине лат. глагола concordō 1. sg., concordāre ‘слагати се’, фр. concordance, енгл. concordance) представља уазбучен списак лексичких јединица које се налазе у једном извору или групи извора, као и контексте у којима се јављају с указивањем на тачан извор. Према томе, к. јесу специфични речници у којима су дефиниције замењене контекстом, тј. значење речи се дефинише кроз примере употребе, а у њима често постоје и статистички подаци. Постоје к. које обрађују све речи одабраног извора и називају се потпуним к., за разлику од селективних к., у којима се изостављају углавном везници, предлози, копуле, речце и сл., а акценат се ставља на семантички пуне речи. У зависности од тога да ли је издвојена реч иста као свака њена потврда у тексту или пак основни облик речи добија статус речничке одреднице, разликујемо необрађену и лематизовану к. Лематизацијом се сложени текст ставља на пола пута између самог текста извора и речника (низа одредница), те се лематизоване к. могу називати и конкорданцијским речницима. Сȃм појам к. традиционално се везује за проучавање Библије. Иако су прве к. сачињене у VII и VIII веку, углавном се XIII век узима као период њиховог настанка. Прву к. на латинском језику Concordantiae morales sacrae Scripturae почетком XIII века саставио је Антун Падовански. У питању је била тзв. предметна к. – састављач је из Библије бирао текстове у вези са моралним питањима. Непосредно после тога (око 1230. године) појавила се к. Вулгате, за коју је план израдио Хуго де Санто Каро, а завршена је заслугом братије манастира Светог Јакова у Паризу. По месту где је састављена назива се Concordantiae S. Jacobi, а према садржају и организацији Concordantiae breves, будући да су уз цитиране речи стајала само упутства где се налазе цитати и откуда су преузети, без навођења контекста.
Историја руске лексикографије одликује се богатом традицијом у изради библијских к.: Симфония на Псалмы Кантемира Антиоха (1727), Симфония на книги Иова, Притчей Соломоних, Екклесиаста, Песнь Песней, Премудрости Соломона и Иисуса сына Сирахова (1825), Симфония на книги святых пророков: Исайи, Иеремии и Варуха (1826), Симфония на книги святых пророков: Иезекииля, Даниила, Осии, Иоиля, Амоса, Авдия, Ионы, Михеа, Наума, Аввакума, Софониа, Аггеа, Захарии и Малахии (1826) итд. У новије време руску лексикографију обогатило је петотомно издање Московске патријаршије Симфония, или Словарь-указатель к Священному Писанию Ветхого и Нового Завета (1988; 1995; 2000; 2003; 2010).
Када је реч о библијским к. код нас, односно у нашем ближем окружењу, може се издвојити Velika biblijska konkordancija (1991) Тадеја Војновића у два тома. Израђена је на корпусу превода старозаветних текстова Библије у издању „Кршћанске садашњости” (1983) и на корпусу Новог завета у преводу Б. Дуде и Ј. Фућака (1985).
У области старословенистике значајан допринос представља грчко-старословенска к. Ирине Љусен Греческо-старославянский конкорданс к древнейшим спискам славянского перевода евангелий (codices Marianus, Zographensis, Assemanianus, Ostromiri) (1995). Од великог значаја за историјску лексикографију јесте и Азбучни показатељ речи у списима светог Саве (1980), који представља прву к. средњовековног словенског писца православног подручја. Исп. значење, контекст, лексикографија, одредница, реч, речник, текст.
Литература
Hanon, S. La concordance. F. J. Hausmann – O. Reichmann – H. E. Wiegand – L. Zgusta (eds.). (1989–1991). Wörterbücher/Dictionaries/Dictionnaires. Ein internationales Handbuch zur Lexikographie / An International Encyclopedia of Lexicography / Encyclopédie internationale de lexicographie. Bd. 2. Berlin – New York, 1990, 1562–1567.
Hartmann, R. R. K. – J. Gregory. Dictionary of Lexicography. London and New York, 1998.
Busa, R. Concordances. A. Kent – H. Lancour (ed.). Encyclopedia of Library and Information Science. Vol. 5. New York, 1971, 592–604.
Gregory, C. R. Konkordanz. J. J. Herzog – A. Hauck – G. L. Plitt (Hrsg.). (1896–1913). Real Enzyklopädie für protestantische Theologie und Kirche, Vol. 10. Leipzig, 1901, 695–703.
Mangenot, E. Concordances de la Bible. F. Vigouroux (ed.). (1912). Dictionnaire de la Bible. T. 2. Paris, 1899, 892–905.
Schmid, J. Bibel concordanz. J. Höfer – K. Rahner (Hrsg.). (1957–1968). Lexicon für Theologie und Kirche. Vol 2. Freiburg, 1958, 360–363.
Vojnović, T. Velika biblijska konkordancija I–II. Zagreb – Novi Sad, 1991.
*
Люсен, И. Греческо-старославянский конкорданс к древнейшим спискам славянского перевода евангелий (codices Marianus, Zographensis, Assemanianus, Ostromiri). Uppsala, 1995.
Трифуновић, Ђ. – Т. Јовановић – Љ. Јухас. Азбучни показатељ речи у списима светог Саве. Археографски прилози 2 (додатак). Београд, 1980.
Чанчар, И. Конкорданција култних списа о Светом цару Урошу патријарха Пајсеја (непубликована докторска дисертација). Нови Сад, 2020.