српскословенски језик српска редакција старословенског језика. Представља симбиозу старословенског и српског, народног језика. Главне редакцијске промене у односу на старословенски језик јесу на фонолошком плану и то у сфери вокализма, но оне не нарушавају систем књижевног језика као целину. Као богослужбени и књижевни језик Срба, српскословенски језик је био у употреби све до тридесетих година XVIII века, када је српска редакција старословенског језика замењена руском. Што се тиче времена настајања српскословенског језика, у науци је углавном било заступљено мишљење да је у питању период од краја XI до XII века. И. Грицкат (1975), с друге стране, истакла је да је ту реч „о уобличавању које је било симултано са охридским и преславским”. Према мишљењу В. Савића (2019), српска редакција старословенског језика је „под утицајем источнојужнословенске редакције трајно преобликована (X или XI–XII)”. Последњи писац који је писао на српскословенском језику био је Гаврило Стефановић Венцловић (друга четвртина XVIII века).
Иако се Мирослављево јеванђеље с краја XII века дуго узимало као најстарији сачувани споменик српскословенског језика, пре тога је свакако морао постојати дужи период развоја српске редакције. У Маријином јеванђељу, писаном глагољицом на крају X или на почетку XI века, појављују се језичке црте које говоре о томе да је преписивач био штокавац Србин. Овај споменик, који традиционално улази у ред канонских старословенских споменика, стога треба посматрати и као део рукописног наслеђа српске редакције старословенског језика (Грковић-Мејџор 2011). Према најновијим истраживањима утврђено је да забелешке на Псалтиру Димитрија Синајског с краја XI века припадају српској редакцији старословенског језика. Исти писар, штокавац, Димитрије Синаит, на првој страници Кијевских листића, која је настала касније у односу на остатак овог споменика, на прелазу из XI у XII век, исписао је одломак из Посланице апостола Павла Римљанима, као и молитву Светој Богородици, a њему се приписују и пасхална таблица и поменик у Синајском служабнику, као и један део у Синајском мисалу. Према томе, може се рећи да је српскословенска писменост документована већ од краја X века на глагољици, односно да је српска редакција старословенског језика оформљена већ крајем X или на почетку XI века.
Према мишљењу В. Савића (2019), у српској средини развиле су се две редакције старословенског језика – прва на глагољици у Срему од 873. године, док друга српска редакција „настаје мењањем првобитне језичке подлоге под снажним утицајем источнојужнословенске редакције” у X или почетком XI века, такође на глагољици. Од 926/927. или нешто касније у државној администрацији могла се јавити и ћириличка народна писменост. Иако постоји мишљење да као простор формирања српске редакције старословенског језика треба узети територију северно „од линије Тетово – Скопље – Кратово” (Грицкат 1975), судећи према наведеним новијим испитивањима ово јесте „простор накнадне прераде, а потом и стабилизације, омеђен правцем деловања грчко-словенске Охридске архиепископије, у чијим се оквирима нашла и Рашка епископија 1020. године, а пре ње и друге епископије са српскога етничкога терена”.
Поред наведених споменика српскословенског језика од краја X до самог прелаза из XI у XII век, постоје и одломци глагољских текстова из XII века – Гршковићев апостол и Михановићев апостол. Када је реч о текстовима на ћирилици, осим поменика из Синајског служабника писара Димитрија, а касније и Мирослављевог јеванђеља, међу најстаријим споменицима на српскословенског језика јесу: Хиландарска повеља Стефана Немање (1199), Вуканово јеванђеље (прелаз из XII у XIII век), Листови Срезњевског (крај XII века), Јерусалимски палимпсест (горњи слој је из XIII века, а доњи се може сместити у XII век), Повеља Стефана Првовенчаног манастиру Хиландару (прелаз из XII у XIII век) итд.
Код Срба, као и у целом ареалу Slavia orthodoxa, у условима хомогене диглосије употреба језика била је функционално разграничена. Књижевни језик, српскословенски језик, био је одлика вишег стила, којим су писана дела везана за сферу сакралног (нпр. химнографска и хагиографска дела), док је народни језик био одлика нижег стила, којим су писана дела везана за сферу профаног (пословни текстови, световно-правни документи, повеље, законици, који нису преводног карактера, односно они који су настали у српској средини). Дакле, употреба двају језика условљена је превасходно жанром, при чему се у жанровима црквеног карактера јавља искључиво српскословенски језик, док се у нецрквеним жанровима јављају и српскословенски језик и народни језик у зависности од тематике и садржаја, те се тако у истом делу могу јавити оба језика. У српској средњовековној писмености осим српскословенског језика и народног језика постојао је и средњи стил, који у ствари представља нижи стил српскословенског језика, коришћен у нелитургијским и световним текстовима, што га је, у одређеном смислу, чинило отвореним за иновације.
Иако је правопис српскословенског језика био етимолошки, он се у току вишевековне рукописне традиције свакако мењао и у одређеним категоријама нормализовао. Категорије које су представљале „проблем” биле су увек исте, те се у складу с различитим решењима издвајају три правописна типа – правописне школе. Развиле су се три традиције када је у питању начин писања одређених гласова / гласовних група: босанско-хумска правописна школа (глагољски правопис без лигатура), рашка правописна школа (ћирилски правопис у којем се појављују лигатуре), те ресавска правописна школа, коју карактерише ненормализовано писање (својеврсна потврда ћирилско-глагољске симбиозе). И глагољска и ћирилска правописна традиција постојале су и у старословенским споменицима. Чување старије, глагољске традиције владало је, односно било је доминантно до саме границе XII и XIII века. Рашки правопис се стабилизовао у XIII веку, а потом постоји у својој уређеној варијанти у XIV веку. После пада немањићке државе, за време деспота Стефана Лазаревића, долази, између осталог, до успона у писмености и култури, те под утицајем правописне реформе која се спроводила у Бугарској, долази до стварања тзв. ресавског типа писања, односно ресавске правописне школе. До правог нормирања ресавског правописа никада није дошло. Од XV века, односно од времена пада Деспотовине под турску власт следи послересавски период. За овај период везана је појава штампане књиге. Исп. глагољица, глас, диглосија, етимолошки правопис, жанр, језик, народни језик, стандардни (књижевни) језик, старословенски језик, стил, ћирилица.
Литература:
Грицкат, Ирена, Студије из историје српскохрватског језика, Београд, 1975.
Грковић-Мејџор, Јасмина, „О формирању српске редакције старословенског језика”, у: Б. Тодић (ур.) Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија (зборник радова), Беране–Београд, 2011, 43–51.
Грковић-Мејџор, Јасмина, „Диглосија у старосрпској писмености”, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007, 443–459.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Ивић, Павле, Српски народ и његов језик, Сремски Карловци – Нови Сад, 2001.
Јерковић, Вера, „Средњовековне ортографске школе код Срба”, у: Југословенски семинар за стране слависте 31, Београд, 1980, 19–28.
Јерковић, Вера, „Српскословенска норма у гласовном и морфолошком систему”, у: Jugoslavenski seminar za strane slaviste 33–34, Zadar, 1984, 55–66.
Јерковић, Вера, „О транскрипцији српскословенских текстова”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 70–86,
Савић, Виктор, „Редакцијске одлике прве странице Кијевских листића”, у: Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013), Београд, 2014, 277–308.
Савић, Виктор, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост”, у: Српска књижевна реч у својим првим столећима, Подгорица–Ниш, 2019, 31–56.
Суботић, Љиљана, „Из историје књижевног језика: питање језика”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004.