неологизам (фр. néologisme од грч. νέος [néos] ‘млад, нов’ + λόγος [logós] ‘реч’) нова, новообразована/позајмљена реч, израз или конструкција која се одскора почела користити у језику; употреба старих речи и израза у новом значењу. Нове појаве и процеси који се одвијају у савременом друштву захтевају да се лексички фонд језика којим се споразумевају припадници тог друштва системски допуњава лексемама којима ће се те друштвене тековине именовати. Под утицајем културних и социолошких промена, захваљујући савременим технолошким иновацијама или услед одређених историјских околности и сл., у језику настају односно у њега улазе нове речи којима се именују нови појмови. Друга могућност јесте да постојеће речи у новонасталим оквирима развијају нова значења. Неологизми, дакле, могу настајати творбено-морфолошким процесима – афиксалном деривацијом, затим лексичко-семантичким процесима, тј. деловањем механизама полисемије – семантичком деривацијом, као и позајмљивањем из других језика. Последњих деценија се лексикони свих европских и великог броја светских језика богате новим речима преузетим из енглеског језика, под утицајем глобализације и доминације америчке културе. Уколико се пак неологизми за потребе номинације новонасталих појмова у једном језику добијају творбеним средствима, неопходно је да се тај процес одвија у складу са граматичким и деривационим правилима тог језика. Нове речи тако настају аналогијом према постојећим лексичким узорцима и опстају у употреби, што је уобичајени начин богаћења лексичког фонда сваког језика. Лоше творени неологизми не уклапају се у лексички систем датог језика и прелазе у категорију варваризама. Неологизми се начелно третирају као нестандардне речи које временом могу да се стандардизују или изгубе из језика. Када је посреди њихова распрострањеност, неологизми су махом хоризонтално распрострањени – карактеристична је њихова употреба на целокупном језичком простору у одређеном тренутку. Критеријум временске маркираности, тј. времена у коме је одређена јединица ушла у лексички систем датог језика, може да варира и различита су мишљења лингвиста о дужини периода током којег реч може бити присутна да би се сматрала неологизмом. Могуће је нотирати као неологизме све лексичке јединице које су ушле у језик као последица индустријске револуције почетком ХХ века (авион, подморница, радар итд.), али је уобичајеније сматрати новим речима оне које су се појавиле под утицајем друштвених промена у раздобљу од Другог светског рата наовамо (нпр. рокенрол, ласер итд.). Хронолошки параметар најчешће се укршта са функционалним, тј. нова реч се образује или улази у језик са циљем да се именује нова реалија, али ни то није неопходан услов. Дешава се да већ постојећи појмови и појаве добију нове јединице номинације у другачијим социјално-политичким оквирима, какав је нпр. случај са помодном употребом англицизама у именовању занимања и повезаних реалија у мање развијеним источноевропским и балканским земљама (нпр. менаџер за управника/шефа, бизнис за посао, пословни асистент за секретара/-ицу, модел за манекена итд.). У славистичкој литератури јавља се неусаглашеност између термина неологизам, индивидуализам, кованица, оказионализам, хапакс, а срећу се и синтагматска терминолошка решења индивидуални / индивидуално-ауторски / индивидуално-говорни неологизам. Поједини лингвисти неологизме третирају као суперординирану категорију у односу на оказионализме, други указују на појмовно-терминолошко укрштање на релацији неологизам – кованица, а има и мишљења да је неологизам пре свега стилско одређење лексеме, и то такво да овај термин подразумева да је реч начињена у новије време, а није у складу са творбеним моделима датог језика. У хрватској лингвистици среће се, између осталих, и класификација неологизама на деноминативне – функционално условљене, творене за именовање нових реалија и стилистичке – творене за једнократну употребу, као обележје специфичног стила неког писца (други тип лексема се терминолошки изједначава с оказионализмима). У србистици постоји и подела неологизама на лексичке, лексичко-семантичке неологизме и индивидуализме-оказионализме (М. Радовић Тешић), при чему се индивидуалнo-оказионалним неологизмима обично сматрају нове речи карактеристичне за књижевни израз појединих писаца и начињене су према обрасцу нормативних деривационих модела стандардног српског језика. Слично мишљење износе савремени дериватолози и у другим језицима, из чега проистиче да за категоријално одређење неке лексеме као неологизма није релевантно само временско раслојавање лексике и тренутак појаве одређене речи у језику него се оцењује и степен уобичајености творбеног обрасца и творбених средстава од којих је та реч добијена. Проучаваоци неологизама у српском језику (нпр. Ђ. Оташевић) указују на неопходност укрштања трију критеријума при утврђивању лексичког неологизма, и то су: хронолошки критеријум (време појаве речи), функционални критеријум (распрострањеност нове речи у одређеном временском периоду) и лексикографски критеријум (забележеност неке речи у речницима српског језика публикованим до одређеног тренутка). Статус неологизама у савременој лингвистици проблематизује се и са лексикографског аспекта, пре свега у дескриптивној лексикографији, где у различитим језицима и срединама постоји другачији приступ одабиру нове лексике која ће бити регистрована у описном једнојезичном речнику. С тим у вези, последњих неколико деценија у руској лексикологији и лексикографској пракси најегзактније су утврђене фазе узуализације нових речи и њихов прелазак из категорије индивидуализама/оказионализама, забележених у једногодишњим речницима нових речи у категорију неологизама присутних у језику у временском континууму од десет година, након чега се речи које су постале узуалне региструју и у описним речницима књижевног језика. У описним речницима српског језика, неологизми као репрезентанти раслојавања лексике на временској равни маркирају се обично квалификатором „неол.ˮ, али уколико је у фокусу лексикографа заступљеност неке нове лексеме или значења у речничким изворима, могуће је обележавање ознаком „индив.ˮ (индивидуализам) или „нераспр.ˮ (нераспрострањено), чиме се сугерише да су посреди речи које су у одређеном тренутку биле употребљене од стране само једног аутора или у само једном извору. Савремена компаративна лексиколошка истраживања показују неке тенденције које су заједничке великом броју словенских и европских језика у домену неологије. Осим за потребе номинације новонасталих појмова и појава, нове речи све су чешће производ потребе говорника за експресивним (неретко пејоративним) изражавањем. Такође, упоредна лексичко-семантичка анализа неологизама у европским језицима указује на процесе банализације и вулгаризације лексичких фондова под утицајем друштвених промена, масовних медија, глобализације, те доминације америчке културе и велике заступљености англицизама у тим језицима. Исп. индивидуализам, кованица, оказионализам.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Драгићевић, Рајна, „Потенцијалне речи у српском језикуˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 38/3, 2009, 119‒127.
Драгићевић, Рајна, „Лексика квалификована као индивидуална у српским дескриптивним речницима”, У: Владислава Ружић, Слободан Павловић (ур.), Лексикологија – ономастика – синтакса. Зборник у част Гордани Вуковић, Нови Сад: Филозофски факултет, 2011, 47–57.
Драгићевић, Рајна, „О неологизмима у српском језику из угла припреме корпуса за израду вишетомног Речника савременог српског језика Матице српскеˮ, Јужнословенски филолог, LXXVI (1), 2020, 107–121.
Ивановић, Ненад, „Лексикографски метајезик у Речнику САНУˮ, у: Рајна Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси – колективна монографија, 195–231.
Muhvić-Dimanovski, Vesna, Neologizmi – problem teorije i primjene, Zagreb: Zavod za lingvistiku Filozofskoga fakulteta Sveučilista u Zagrebu, 2005.
Николић, Марина, Светлана Слијепчевић Бјеливук, Слободан Новокмет, „Нове речи у српском јавном дискурсу као последица пандемије ковида 19ˮ, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, LI/1, 2021, 365–390.
Оташевић, Ђорђе, „Разграничење оказионализама и неологизама” Научни састанак слависта у Вукове дане, XXII (2), 1994, 251–255.
Радовић Тешић, Милица, С речима и речником, Београд: Учитељски факултет, 2009.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XX, Српска академија наука и уметности, Београд, 1959–.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.
Штасни, Гордана, „Неологизми, кованице и индивидуално означене речи у Речнику српскохрватског књижевног језикаˮ, Прилози проучавању језика 28/29, 1997/1998, 87–113.