оказионализам (лат. occāsiō ‘прилика, згодно време’, акузатив occasiōnem, нем. Okkasion, фр. occasion, енгл. occasion) лексичка јединица (реч или израз) коју карактерише индивидуална, оказионална употреба и неуобичајена структура или нераспрострањено творбено средство, што су обележја по којима се разликује од узуалне лексике, од јединица основног лексичког фонда. Оказионализми се остварују у контексту и њихово значење је условљено лексичким окружењем у ком се налазе. Стилски су обележени и имају номинтивно-експресивну функцију. У славистичкој литератури постоји неусаглашеност односно укрштање опсега термина оказионализам, индивидуализам, хапакс, као и терминолошко мешање на релацији оказионализам – неологизам. У односу на индивидуализме, оказионализми се обично третирају као субординирана категорија лексема, карактеристичних по мање уобичајеним творбеним моделима. Када је посреди разграничење оказионализама од неологизама, постоји неколико мишљења и критерујума по којима се нека реч сврстава у једну од ових двеју категорија. О вези између појмова оказионализам и неологизам сведоче и синтагматска терминолошка решења типа оказионални неологизам, контекстни неологизам, неузуални неологизам, индивидуални неологизам, где се зависним придевским чланом сугеришу својства оказионализама као подврсте неологизама. Међу српским лингвистима, неки аутори сматрају да кључан фактор разлике лежи у томе што су неологизми творени према продуктивним деривационим обрасцима, док су оказионализми непродуктивни и често нису у складу са творбеном нормом српског језика. Други проучаваоци у фокус стављају разлику која постоји између оказионализама и неологизама у погледу ширења употребе, при чему истичу да је оказионализмима својствено тренутно, индивидуално или нераспрострањено коришћење, док неологизми опстају у лексичком систему, и то у свим функционално-стилским регистрима. За оказионализме је карактеристичан далеко већи степен експресивности у односу на неологизме. Такође, оказионализмима се углавном сматрају стилски неологизми – лексеме творене од стране једног писца, за потребе књижевног дела и употреба им је најчешће ограничена. Оказионализми, дакле, настају као производ тежње одређеног писца за оригиналним књижевноуметничким изразом, односно из пишчеве потребе да креира посебну, експресивну лексику, те да постигне сликовитост и изражајност као обележје свог стила. Отуда оказионализми најчешће остају нераспрострањени и изван стандардног лексикона, премда је могуће и да уђу у општу употребу. Исп. индивидуализам; неологизам.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Драгићевић, Рајна, „Потенцијалне речи у српском језикуˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 38/3, 2009, 119‒127.
Драгићевић, Рајна, „Лексика квалификована као индивидуална у српским дескриптивним речницима”, У: Владислава Ружић, Слободан Павловић (ур.), Лексикологија – ономастика – синтакса. Зборник у част Гордани Вуковић, Нови Сад: Филозофски факултет, 2011, 47–57.
Николић, Марина, Светлана Слијепчевић Бјеливук, Слободан Новокмет, „Нове речи у српском јавном дискурсу као последица пандемије ковида 19ˮ, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, LI/1, 2021, 365–390.
Оташевић, Ђорђе, Биљана Сикимић, „Односи оказионализама према временуˮ, Наш језик, XXIX, (1–2), 1991,77–81.
Оташевић, Ђорђе, Биљана Сикимић, „Творба оказионализама у српскохрватском језикуˮ, Јужнословенски филолог, XLVIII, 1992, 67–78.
Оташевић, Ђорђе, „Разграничење оказионализама и неологизамаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, XXII (2), 1994, 251–255.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.
Штасни, Гордана, „Неологизми, кованице и индивидуално означене речи у Речнику српскохрватског књижевног језикаˮ, Прилози проучавању језика 28/29, 1997/1998, 87–113.