пароним (грч. παρώνυμον [parṓnymon] ‘дериват’; енгл. paronym) 1. реч која са другом речју у лексичком систему има сличну форму и слично значење (нпр. психички – психолошки, новински – новинарски). Лексиколози различито тумаче формалну блискост паронима, али већина проучавалаца под сличном формом подразумева творбени критеријум, истичући да лексеме у паронимском односу морају имати заједнички корен док им се творбена основа може разликовати. Различити случајеви обличке сличности индуковане римовањем слогова, тј. морфолошким или акценатским преклапањима лексема које немају исти корен, не могу се подвести под паронимски однос. У сербокроатистичкој литератури, као један од проблема при утврђивању паронимског односа међу лексемама аутори наводе њихово појмовно-терминолошко разграничење од истокоренских синонима (Б. Тафра, Р. Драгићевић). С тим у вези, указују на дилему која се јавља приликом одређења степена сличности односно истости значења међу речима унутар парова читалац–читатељ, спасилац–спаситељ, страшљивко–страшљивац, носилац–носач, одакле проистиче питање да ли су посреди парови истокоренских синонима или паронима. Полазећи од класификације синонима на разнокоренске и истокоренске, као и апсолутне и релативне, лексиколози констатују да истокоренски синоними морају реферисати на исти појам и бити међусобно заменљиви у сваком контексту (нпр. страшљивко и страшљивац, читалац и читатељ). Уколико су посреди две блискозначне истокоренске лексеме које се не односе увек на исти појам и не могу заменити једна другу у истом контексту, онда су то пароними – нпр. бити носилац аутоских права (не носач), али радити као носач кофера у хотелу (не носилац). Важан критеријум приликом утврђивања парова паронима јесте припадност истој лексичко-семантичкој групи, односно припадање истој тематској групи лексема, што имплицира блискост референата на које се оне односе. Отуда нпр. придевске лексеме главни и глават нису пароними, јер нема одговарајуће семантичке сличности и појмовно-логичког саодношења међу њима и предметима стварности на које реферишу. Такође, у парониме се не убрајају парови лексема типа лучки (< лука) и лучни (< лук), јер је формална сличност међу њима случајна, а не заснована на заједничком корену, етимологији и семантици. Већина проучавалаца сагласна је са тиме да лексички пароними морају припадати истој граматичкој врсти речи. Пароними се могу класификовати према степену типичности, односно према томе да ли и колико задовољавају различите критеријуме (припадност истој врсти речи, заједнички корен, припадност истој тематској групи, реферисање на исти појам, припадност истој појмовно-семантичкој категорији), при чему се у литератури среће подела паронима на апсолутне (задовољавају све наведене критеријуме), непотпуне (блиски синонимима, тешко одвојиви са спекта домена примене), као и делимичне парониме (имају исти корен и појмовно-смисаону сагласност, али не задовољавају остале параметре). Други тип поделе паронима јесте са становишта врсте речи којој припадају, где се разликују придевски пароними (читак – читљив), глаголски пароними (олизати – облизати), именички пароними (носач – носилац). Према морфеми која их диференцира, пароними могу бити суфиксални (читак – читљив), префиксални (облизати – олизати) и коренски (белити – белети). Пароними као лексеме међу којима постоји формално-садржински однос у лексикону предмет су интересовања лексиколога и семантичара. С друге стране, проблем њихове формалне сличности и семантичке интерференције, тј. утицаја који услед те сличности лексеме имају једна на другу, тиче се културе говора и лексичке норме стандардног језика (нпр. употреба глагола типа црвенети и црвенити и ширење полисемантичке структуре једног на рачун другог). Са аспекта језика коме припадају, разликују се унутарјезички пароними од међујезичких. Међујезички пароними или лажни пријатељи представљају лексеме исте или сличне форме и различитог значења у различитим језицима, чија етимологија може и не мора бити заједничка (Нпр. руски гл. любить, у значењу волети : српски гл. љубити; руска им. фамилия у значењу презиме : српска им. фамилија, у значењу породица). 2. нераспр. реч која је изведена од истог корена као нека друга реч у лексичком систему и самим тим семантички и етимолошки повезана са њом (тећи – течан – ток – протицати итд.). 3. нераспр. реч истог облика и сличног значења са неком другом речју која је различита по врсти; нпр. добро (прилог) и добро (именица). Исп. паронимија.
Литература:
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Tafra, Branka, Od riječi do riječnika, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.