паронимија (од пара- < грч. παρά [pará] ‘код, покрај’ + -онимија < грч. ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) 1. у лексикологији, семантици, творби речи: а. појава паронима у лексичком систему једног језика – двеју речи које имају сличан облик, изведене су од исте коренске морфеме и имају слично, блиско значење (нпр. спасилац – спаситељ, белети – белити), унутарјезичка паронимија; б. извођење семантички блиских лексема из истог корена различитим афиксима (читалац – читатељ – читач). У литератури се паронимија често доводи у везу с појавом истокоренских синонима. С тим у вези, поједини лексиколози блискозначност међу лексемама третирају као паронимију, док под синонимијом подразумевају постојање у лексичком систему речи истог значења, тј. правих, апсолутних синонима. Већи број проучавалаца прихвата постојање истокоренских синонима, што блискозначне лексеме типа читалац – читатељ, завезати – свезати сврстава међу синониме будући да реферишу на исти појам, имају исти референт и заменљиве су у сваком контексту. Паронимију пак репрезентују лексеме носилац (носилац споменице) – носач (носач пртљага), као истокоренске блискозначнице које се не односе на исти појам и не могу се међусобно замењивати у контексту. 2. нераспр. у лексикологији, појава истог облика и сличног значења код лексема које припадају различитим врстама речи: млáда (придев женског рода) и млâда (именица); дòбро (прилог) и дòбро (именица). У литератури је дефинисање паронимије на овај начин неуобичајено, а овакав однос међу јединицама у лексичком систему неки аутори третирају као тип хомонимије. 3. међујезичка паронимија: појава лексема истог облика, заједничког порекла а различитог значења у двама језицима; лажни пријатељи. Карактеристична је за лексиконе генетски сродних језика (нпр. руска им. фамилия ʼпрезимеʼ и српска им. фамилија ʼпородицаʼ), али се често јавља и услед различитог семантичког развоја интернационализама (грецизама, романизама) у различитим језицима (нпр. француски придев progressif ʼпрогресиванʼ, ʼнапреданʼ развио је у српском, уз ово, и значење ʼпоступанʼ). 4. стил. стилска фигура, изражајно средство које се састоји у синтагматском повезивању речи изведених од истог корена: град градити, зид зидати, муку мучити. Исп. пароним (2).
Литература:
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Tafra, Branka, Od riječi do riječnika, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.