компоненцијална анализа један од доминантних теоријских приступа у проучавању лексичког значења, поникао на основама структуралистичког правца у лингвистици, а интензиван развој везује се за 60-е и 70-е године 20. века; компонентна анализа. Први поборници овог типа анализе значења лексеме били су Де Сосирови следбеници – руски лингвиста Р. Јакобсон и дански Л. Хјелмслев, који су сматрали да се учење о дистинктивним обележјима из фонологије може проширити на семантику. Најзначајнији европски лингвисти чији су научни радови допринели ширењу учења о компоненцијалној анализи су Гремас, Потије, Козерију, а теорија је у Европи нарочито прихваћена у Русији 70-их година. Независно од европских лингвистичких увида, компоненцијална анализа постаје распрострањена као семантичка теорија у то време и у Америци (у радовима Јуџина Најде), где се развила из антрополошке технике за анализу родбинских односа и термина којима се ти односи означавају у различитим језицима (амерички антрополози о компонентној анализи у овом смислу говоре још од 50-их година 20. века). У компоненцијалној анализи значењу лексеме приступа се као скупу семантичких компонената – сема, при чему се код различитих истраживача умногоме разликује начин на који су ове јединице значења представљене, а с тим у вези, изразите су и разлике у погледу описа структуре лексичког значења посредством сема. Основна претпоставка заговорника компоненцијалне анализе међу семантичарима јесте да се све лексичке јединице могу анализирати помоћу коначног скупа компонената – дескриптивних семантичких обележја, која су универзална и у различитим језицима могу (али не обавезно) бити лексикализована. Овде је посреди бинарна анализа која се примењује у опису значења лексема и подразумева представљање присуства одређеног својства у семантичкој структури те лексеме. Испољавање тог својства тј. дистинктивне семантичке карактеристике симболички се бележи ознакама ’+’ и ’–’, те се нпр. лексичко значење лексеме мушкарац може представити и описати као +мушко, +одрасло, +људско, док би у истом приступу семантичка структура лексеме жена била описана као –мушко, + одрасло, + људско. С тим у вези, међу лексиколозима се отварају разна питања и разликује се мишљење о томе да ли поједина обележја која се јављају у дихотомијама треба приказивати као присуство (+) или као одсуство (–) неког од њих. Другим речима, неусаглашени су ставови аутора у вези с тиме да ли је боље да постоји мањи коначан број универзалних сема, чији ће се дистинктивни карактер у некој значењској структури представити помоћу предзнака + и – (нпр. + или – мушко, + или – живо итд.) или дистинктивност треба технички приказати присуством супротног обележја у семантичкој структури (нпр. мушко/женско, живо/неживо и сл.). Уопште узевши, компонентни модели који су до сада представљени у лингвистици имају различита ограничења: поставља се питање колико су бинарне анализе примењиве у случају многих лексичких јединица (нпр. апстрактних именица, глагола, прилога, предлога и др.); дискутабилна је и наводна универзалност компонената, оправданост опредељења за неку вредност компоненте, а отвара се и дилема како се могу представити семантичке компоненте које немају супротну вредност, тј. не јављају се у бинарним паровима. Многи проучаваоци и заступници компоненцијалне анализе покушали су да направе различите типологије семантичких компонената, а међу најприхваћенијим класификацијама у свету су нпр. Најдина подела на три структурална типа сема компонената (заједничке, дијагностичке и допунске), Липкина класификација у оквиру које постоји седам разликовних семантичких обележја: денотативна, конотативна, релациона, преносна, деиктичка, инференцијална, дистинктивна) итд. У српској лингвистици к. а. заснована је на истраживањима и достигнућима руских истраживача, а највећи допринос њеном проучавању и развоју дала је Д. Гортан-Премк, у чијем се приступу минималне семантичке компоненте увек представљају са становишта њиховог присуства/постојања у семском саставу одређене лексеме (нпр. декомпоновање семантичког садржаја лексеме зуб на семе може се приказати на следећи начин: орган у вилицама човека + клинаст + оштар + намењен ситњењу хране). С тим у вези, српски лексиколози говоре о продуктивности појединачних сема, имајући притом у виду то да ли одређена значењска компонента омогућава развој секундарних реализација у полисемантичкој структури те лексеме (нпр. семе облика клинаст, оштар продуктивне су и учествује у мотивацији бројних значења лексеме зуб: зуб механизма, зуб на вилама, виљушка с четири зуба, зуб чешља, зубови клисуре). У овом приступу структури лексичког значења аутори говоре о архисеми – интегралној семантичкој компоненти која носи апстрактну информацију о категоријалној вредности лексеме и заједничка је за све лексеме које припадају одређеној лексичко-семантичкој групи (нпр. сема врста поврћа представља у компоненцијалној анализи архисему за лексеме кромпир, купус, грашак, кафиол итд. из ове групе). Остале семе у компоненцијалној анализи значења сматрају се семама вишег или нижег ранга, углавном са становишта тога да ли су продуктивне у развијању полисемантичке структуре дате лексеме. Компоненте по којима се једна лексема разликује од друге са истом архисемом називају се диференцијалним семантичким компонентама. С тим у вези, при компоненцијалној анализи, неки лингвисти (нпр. М. Радић-Дугоњић) разликују семантичко језгро (чине га архисема и једна или више диференцијалних сема вишег ранга) и семантичку периферију (чине је остале семе у семској структури лексичког значења). Лексиколози истичу и постојање тзв. имплицитних или потенцијалних сема (нпр. семе колективне експресије). Упркос дивергентности у теоријским приступима компоненцијалној анализи, техници њеног представљања и класификацији сема у структури лексичког значења, универзално за све проучаваоце и типологије јесте разлагање семантичког садржаја на компоненте. Исп. сема, полисемантичка структура, лексичко значење, концептуална анализа.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Lyons, John, Semantics 1–2, Cambridge University Press, 1977.
Šipka, Danilo, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.