полисемија (лат. polysēmus ‘вишезначан’ < грч. πολύσημος [polýsemōs] ‘id.ʼ од πολύς [polýs] ‘многоʼ + σῆμᾰ [sêma] ‘знакʼ; фр. polysémie) 1. способност лексеме да се реализује у већем броју значења, вишезначност. Разлози за постојање полисемије леже у несавршености човековог когнитивног система – на свету постоји огроман број предмета и појава и када би сваки ентитет имао засeбан назив, сва је прилика да не бисмо могли да запамтимо толико различитих имена, као ни да их се правовремено сетимо и употребимо у комуникацији, услед чега би и споразумевање било отежано. Вишезначност је карактеристика највећег броја лексема општег лексичког фонда сваког језика и један од показатеља његовог лексичког богатства. До полисемије једне речи долази услед потребе за номинацијом неког појма, који се на основу сличности или какве логичке повезаности доводи у везу са појмом именованим том речју. Најпре се, дакле, успоставља логичка веза између двају појмова, тј. предмета који треба именовати и неког другог предмета за који постоји засебна лексема у лексикону (на основу њиховог физичког изгледа, функционалне блискости, егзистенцијалне везе, односа између дела у целине, односа субординираности и сл.), а затим долази до преноса номинације с једног предмета на други. На пример, глава купуса добила је назив јер је по облику и величини слична глави човека; глава ексера има исти положај и округласт облик на издуженом телу ексера као глава на човековом телу; крило авиона повезује заједничка функција са крилом птице, по коме је добило назив – оба омогућавају летење; трпезарија је назив за просторију у којој се обедује, али и за сто са столицама који чине намештај у тој просторији; име писца функционише и као назив за његова књижевна дела (Читам Андрића), именом институције/зграде називају се људи у њој (Предузеће штрајкује) итд. Скуп свих значења односно свих семантичких реализација једне лексеме назива се полисемантичка структура и она се састоји од основног/примарног (номинационог) значења лексеме и њених секундарних значења односно секундарних семантичких реализација. Полисемантичност једне лексеме проистиче из богатства њеног основног семантичког садржаја, односно броја продуктивних семантичких елемената (сема) у том садржају. Лингвисти указују на различите типове поделе полисемије. Са становишта начина на који се реализују нова значења, разликује се радијална полисемија (уобичајенија) – до које долази када се сва нова значења лексеме развијају из једног примарног значења, од ланчане полисемије – која подразумева да свако ново значење у полисемантичкој структури једне лексеме настаје из претходног значења. Најуобичајенији случај полисемантичке дисперзије лексеме и реализације њених нових значења подразумева комбиновање ових двају модела, што се сматра радијално-ланчаном полисемијом. Са становишта регуларности настајања нових значења, полисемија се дели на регуларну и нерегуларну. Ову поделу најпре је у руску лексикологију увео Ј. Д. Апресјан, који сматра да се регуларном може назвати полисемија лексеме А са значењима а1 и а2 ако у лексичком систему тог језика постоји још једна лексема В са значењима b1 и b2, која се семантички међусобно диференцирају на исти начин као а1 и а2, а при томе нема односа синонимије између значења а1 и b1 односно а2 и b2. Под регуларном полисемијом подразумевају се семантичке реализације које су у лексикону једног језика системске и предвидиве, нпр. значења добијена метонимијом. Насупрот томе, нерегуларном полисемијом лексеме А назваће се семантички однос између њених значења а1 и а2 уколико исти такав однос не постоји у полисемантичкој структури ниједне друге речи у лексикону датог језика. Као синоним термина полисемија у славистичкој литератури среће се и термин лексичко-семантичко варирање (код лингвиста који семантичку реализацију терминолошки одређују као лексичко-семантичку варијанту), а исти појмовни опсег, покрива и термин семантичка деривација, који се најпре јавио у руској, а касније је прихваћен и у српској лексикологији. Полисемију је, посебно у практичном лексикографском раду, каткад тешко диференцирати од хомонимије, будући да у појединим случајевима, са синхронијског аспекта, није једноставно поуздано утврдити да ли је посреди вишезначност једне речи, тј. једног истог облика или пак појава да две различите лексичке јединице случајно имају исти фонолошки лик. Теоријски, као релевантни критеријуми за разликовање полисемије и хомонимије узимају се етимологија двају облика и међусобна семантичка блискост односно удаљеност појединачних реализација. Етимолошки разнородне лексеме сматрају се хомонимима, али и значења потекла из истог етимона која су се током језичког развоја толико удаљила да их је тешко довести у логичку везу – третирају се некад као хомоними. 2. назив за четири основна лексичка механизма који омогућавају семантичке трансформације једне лексеме и појаву вишезначности, а то су метафора, метонимија, синегдоха и платисемија.
Литература:
Апресян, Юрий Д., Лексическая семантика: Синонимические средства языка (2-е изд.), Изабраные труды, том I, Москва: Школа „Языки русской культуры”, Издательская фирма „Восточная литература”, 1995.
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Гортан-Премк, Даринка, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Kristal, Dejvid, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit, 1987.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј, 2012.
Миланов, Наташа, Српски лексички фонд из угла полисемије, Београд: Институту за српски језик САНУ, 2021.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska, 2006.