терминологија (од термин + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) 1. систематизован скуп, попис термина у некој области: граматичка т., рибарска т., спортска т., медицинска т. итд.; систем назива, укупност термина у некој научној области, номенклатура. Т. савремене лингвистике оснива се делом на терминологији коју су латински граматичари преузели од грчких и коју су француски граматичари усвојили у доба од XVII до XIX века, а делом на иновацијама које су настале у XIX веку захваљујући појави и развоју упоредне граматике; 2. наука о терминима. Т. не представља затворен и крут систем. Многе речи које имају општа значења у одређеним сферама подвргнуте су процесу терминологизације. Исто тако, на основу неке заједничке особине често долази до преузимања готових термина из једне области у другу при чему долази до потпуне или делимичне промене значења (нпр. валентност (хем.) и валентност (лингв.); ирационални (матем.) и ирационални (филозоф.), итд.). У терминологији долази и до калкирања, посебно у областима нових технологија, при чему се може десити да калк излази из оквира стандардног језика (нпр. кликнути мишем). Тешкоће у одабиру одговарајућег назива и његовог нормирања представљају централни проблем терминологије. Исп. нормирање, термин.
Литература:
Mihaljević, Milica, „Znanstveno nazivlje i hrvatski jezik” Jezik, 45, 2, Zagreb, 1997, 63–67.
Николић, Марина, Теорија језичке културе у науци о српском језику и славистици, Институт за српски језик САНУ: Београд, 2010.