синтакса (грч. syntaxis, ређање) 1. систем правила о устројству реченице и њених делова; 2. део граматике који проучава синтаксички систем језика, тј. принципе на основу којих се од речи формирају реченице као целовите комуникативне јединице. Посматрање синтаксе као распореда речи у реченици (које сада обично значи с.) први се пут налази у граматикама Kрисипа (Hrysippos, III ст. пр. н. e.) и Аполонија Дискола. Латински граматичари, пошто су уочили да је њихова с. у многочему различита од грчке, на свој су начин обрадили синтаксичке појаве латинског језика, и у том се промењеном облику с. одржала све до ренесансе и до открића штампе (XV—XVI в.), када је одређеније описана посебно у свом цицеронском облику. Савремени лингвистички структурализам, уведен и у синтаксу, схвата синтаксичке поступке као сложени систем опозиција. У дескриптивној лингвистици с. је део лингвистичког описа, који се разликује од других (фонологије, морфологије, лексикологије), јер фонеме, морфеме и речи не разматра саме за себе, већ с обзиром на то како су они распоређени и прилагођени у самој употреби говорника. Разликује се синхронијска с., која се бави дескриптивном анализом језика у неком одређеном моменту његове историје, и дијахронијска или историјска с., која посматра језик у настанку и развитку у току времена. У нормативној лингвистици с. је скуп правила којима се уређују односи међу реченичним конституентима.
Један од задатака описа синтаксичког система је опис синтаксичких модела и њихових међусобних односа. У реченичној структури реченична форма је у чврстој вези с реченичним садржајем, а сваки реченични члан и свака конституентска реченична јединица су у непосредној или посредној вези с другим реченичним члановима и конституентским јединицама. Зато је опис само једног аспекта или једног дела реченице уз потпуно искључивање других практично немогућ. С друге стране, синтаксички опис који има облик текста неизбежно је линеаран, што значи да се језичке појаве у таквом опису морају изложити сукцесивно, извесним, макар донекле и условним редоследом, иако оне постоје симултано и у сталној узајамној условљености.
У генеративној лингвистици, синтаксичка компонента је један од три главна организациона одељка граматике (друга два су фонолошка и семантичка компонента), која садржи правила фразне структуре и трансформациона правила за генерисање синтактичких структура. Синтактичке структуре (обрасци, конструкције) могу се рашчланити на следове синтактичких односа у које језичке јединице ступају с другим јединицама у конструкцији. Неке новије студије предлажу такву анализу по којој би се категорије замениле скуповима синтактичких обележја, што би омогућило шире генерализације преко граница категорија. Тако, на пример, уз употребу обележја V (глагол) и N (именички), предложено је да се категорије глагола, именице, придева и предлога анализирају као [+V –N], [–V +N], [+V, +N] и [–V –N]. Овакав приступ назива се синтакса заснована на обележјима (feature-based syntax). Могу се користити и позитивна и негативна обележја поткатегоризације, појединачно или у комбинацији, зависно од синтактичких чињеница и од предложених принципа анализе.
Литература
В. Белошапкова, Е. Земская, И. Милославский & М. Панов, Современный русский язык: синтаксиc. Mосква: Высшая школа, 1977.
Бондарко, А. В. Функциональная грамматика. Ленинград: Наука, 1984.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici 1 i 2, Beograd: XX vek, 1990.