Пословица релативно стабилна форма са затвореном реченичном структуром чије значење изражава уопштени генерални суд о различитим ситуацијама у циљу преношења поуке; у основне особине пословица, поред затворене структуре и гномског карактера, спадају репродуковање у говорној пракси и конвенционалност, номинациона и експресивна функција, сликовитост, лаконичност.
Пословице се традиционално сврставају у фразеологију у ширем смислу, док их већина савремених лингвиста издвојено анализира као паремиолошке јединице (паремије) и истражује у оквиру самосталне дисциплине – паремиологије.
У српској лингвистици се за пословице, поред термина паремиолошка јединица и паремија, среће се и термин устаљена фраза (који укључује и друге устаљене реченичне конструкције попут изрека, афоризама и сл.; в. Мршевић-Радовић 1987: 23) или се подводе под шири термин фразеолошки жанрови (Пејановић 2013).
Како се истиче у литератури, термин пословица у данашњем значењу речи међу првима је употребио З. Орфелин у делу Искусный подрумарь 1783. године. На страни 28 овога дела налази се следећа реченица: „[…] обштѧ пословица єсть, что у вїнҁ можно истйнҁ найти”.
Богат корпус пословица расут је по делима Доситеја Обрадовића, као и у српској књижевној периодици 18. и нарочито 19. века. Прву збирку пословица, у којој су сабране српске народне пословице, али и оне преведене са страних језика, објавио је Ј. Мушкатировић 1787. године (прво издање, а друго издање 1807. године), под називом Причте илити по простому пословице (тјемже сентенције илити рјеченија). Најзамашнији подухват у обједињавању српских народних пословица представља збирка Вука Ст. Караџића, Српске народне пословице и друге различне, као оне у обичај узете ријечи (прво издање 1836. на Цетињу, друго издање 1849. у Бечу). У Загребу 1871. године Ђ. Даничић штампа збирку под називом Poslovice, са грађом преузетих из рукописних збирки, а у Сарајеву се 1887. године појављује збирка народних пословица под називом Народно благо М. Капетановића Љубушког. По традицији, у збиркама и зборницима, паремиолошке јединице (чији највећи део чине пословице и изреке) нису раздвајане од фразеологизама и др. устаљених форми, о чему сведочи и сам назив Вукове збирке (народне пословице и друге различне као оне у обичај узете речи).
У пословицама се на језгровит начин истиче нека мудра мисао, истина, поука, заснована на колективном искуству и оптеприхваћеним ставовима, те оне имају и дидактичко-едукативну функцију. Пословице величају пристојност, племенитост, памет, добра дела, а осуђују грамзивост, незајамжљивост, неморалост, злодела и сл. (уп. примере пословица: Лепа реч и гвоздена врата отвара; Ко доброту сеје, љубав жање; Ум царује, снага кладе ваља; Мудрој глави једно око доста; По делу се човек познаје; Јаче је дело него беседа; Ко хоће веће, изгуби и оно из вреће; Боље врабац у руци него голуб на грани; Ко другоме јаму копа, сам у њу упада; Зле очи никад добро не виде; Ко у небо пљује, на образ му пада). Као факултатитвна особина пословица јавља се и ритмичност, која може утицати на памтљивост и одрживост у језику ових малих фолклорних форми (нпр. Испеци па реци; На муци се познају јунаци; Без муке нема науке; Од невоље нема школе боље; Од ината нема горег зната; Од немања тврђег града нема; Без збора, нема договора; Ко ради, не боји се глади; Ко лети пландује, зими гладује; Дуг је зао друг).
Извори пословица су разноврсни: фолклорно наслеђе, античка традиција, Библија, књижевно стваралаштво. Као специфичне књижевнојезичке форме, пословице се истражују како у оквиру науке о књижевности, тако и оквиру науке о језику. У овим језичким јединицама одражено је колективно искуство датог народа, њихов вредносни систем, поглед на свет, обичаји, те као сведоци одређене епохе у развоју једне друштвене заједнице и носиоци културних информација – представљају вредан предмет изучавања у фолклористици, лингвокултурологији, етнолингвистици, социолингвистици, етнологији, антропологији и др. Пословице су чест предмет и компаративних истраживања, у оквиру којих се кроз анализе јединица паремиолошког фонда двају или више језика откривају сличности и разлике које постоје између испитиваних култура, а које су првенствено засноване на друштвено-историјским околностима и др. екстралингвистичким факторима. У оквиру језичких анализа пажња се посвећује граматичким одликама пословицама (нарочито синтаксичким), њиховом лексичком саставу и варијантности, стилистичким функцијама, семантичким одликама, употребом у савременом говорној пракси и др., а такође пословице представљају корпус за истраживања и у оквиру когнитивне лингвистике (посебно метафоричке трансформације плана садржаја пословице). Пословице, нарочито оно националноспецифичне, имају важну улогу у овладавању страним језиком (где се постављају питања тзв. паремилолошког минимума), као и у преводилачкој делатности.
Литература:
Бојовић 2008: З. Бојовић, „Паремија у књижевном делу”, Зборник Матице српске за славистику, бр. 73, стр. 35–42.
Вуловић Емонтс 2021: Наташа Вуловић, „Лексикографска кодификација и место обраде изрека и пословица у описним речницима савременог српског језикаˮ, Лексикографија и лексикологија у светлу актуелних проблема, зборник радова (ур. С. Ристић, И. Лазић Коњик, Н. Ивановић), Београд: Институт за српски језик САНУ, 205–222.
Ђинђић, Вуловић Емонтс 2024: Марија Ђинђић, Наташа Вуловић Емонтс, „Пословице и изреке – дефиниције и карактеристике”, у: Турско-српски речник пословица и изрека, Нови Сад – Београд: Прометеј – Институт за српски језик САНУ, 2024, стр. 18–29.
Јовановић 2006: Ј. Јовановић, Синтакса и стилистика српских народних пословица, књ. I, Београд: Јасен.
Јовановић Симић 2014: Ј. Јовановић Симић, „Хумане поруке (српских) народних пословица”, Узданица, XI/2, 7–20.
Котова 2004: М. Ю. Котова, Славянская паремиология, докторска дисертација, Санкт Петербург 2004.
Мршевић-Радовић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет.
Пејановић 2013: Ана Пејановић, „Вукове српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узијете речи као фразеолошки и етнокултурни зборник”, На извору Вукова језика, Зборник радова са VII научног скупа, Жабљак, 87–98.
Пејановић 2018: А. Пејановић, Паремије као део етнолингвистичког наслеђа, Гласник Етнографског института САНУ, 62/2, 201–213.
Половина и Кашић 2017: Весна Половина и Зорка Кашић, „Синхронијска анализа употребе и функција пословица и изрека”, Анали Филолошког факултета, 29 (1), 149–164.
Селиверстова 2017: Е. И. Селиверстова, Пространство русской пословицы. Постоянство и изменчивость, 3-е издание, стереотипное, Москва: „Флинта”.