стилистика грана филологије која проучава стил, начин изражавања, специфичан начин употребе језика. Проистекла је из реторике, тј. сматра се њеном наследницом. У традиционалном схватању представља научну дисциплину на размеђи лингвистике и науке о књижевности. Разликује се лингвистичка стилистика (лингвостилистика), за коју је језик основно средство којим се стил остварује и која полази од употребе језичких средстава (и, посебно, стилски обележених језичких јединица – стилема), и књижевна стилистика, која представља део теорије књижевности, која се интересује превасходно за стилогеност, те за коју проучавање стила писца представља део ширег плана – проучавања и тумачења самог књижевног дела, идејне основе дела, књижевно-стилске епохе, те која разликује и одређене стилске формације. Притом, лингвистичка стилистика се данас не ограничава само на књижевни текст, већ проучава различите стилове, жанрове и типове текстова. С. као савремену аутономну научну дисциплину засновао је почетком XX века Шарл Баји (представник женевске школе и тумач Сосирове језичке теорије) у свом Нацрту стилистике из 1905. и Трактату о француској стилистици из 1909. године. Он је утемељује као колективну афективну стилистику, изузимајући из њеног предмета језик писаца (Ковачевић 2018). Он је дефинише као науку која проучава чињенице језичког израза полазећи од њиховог афективног садржаја, затим језички израз емоционалних чињеница и деловање језичких чињеница на емоционалност (Баји 1921). Касније, представници женевске школе афективно замењују експресивним, те долази и подела на експресивне и неекспресивне речи (Петковић 2003). Пре XX века, тј. пре Бајија, с. је била нормативна, углавном се сводила на скуп упутстава о добром стилу, о исправном и лепом писању (Петковић 2003), те је често ишла уз граматичке приручнике (исп. у нашој средини: Граматика и стилистика хрватскога или српскога језика књижевног језика Томе Маретића, 1899). У србистици је она између 50-их и 60-их година XX века била више нормативног него дескриптивног типа, а развојни пут лингвостилистичких критеријума у нашој науци може се пратити од теорије „реда-по-ред“ Богдана Поповића, те практичних анализа, на пример анализа Шантићеве песме Вече на шкољу (Ковачевић 2012). Паралелно са Бајијевом стилистиком, развијала се генетичка стилистика или стилистика појединца, касније позната под именом књижевна стилистика или стилистичка критика (односно критика стила), чији је најзначајнији представник и један од инаугуратора био Лео Шпицер (Ковачевић 2018). Обе стилистике, како наводи Ковачевић, испрва су бавиле стилемама као структурно или семантички онеобичајеним јединицама, из двају различита аспеката: Бајијева, лингвистичка стилистика истраживала је „структурно ткање” или стилематичност стилема, док је Шпицерова стилистика испитивала пре свега њихов књижевни ефекат. Проширењем значења термина стил, пре свега кроз функционалну стилистику, у којој се функционални стилови схватају као надиндивидуални, објективни (насупрот стилу који се приписује поруци или појединачном аутору), проширио се и предмет интересовања стилистике, који се у словенском свету данас подудара са оним што се на Западу проучава у оквиру лингвистичке прагматике, анализе дискурса и социолингвистике (Кликовац 2008). Постоји више различитих стилистичких праваца и поддисциплина. У зависности од приступа и методологије, могу се разликовати синхронијска и дијахронијска стилистика (прва се бави савременим језичким тренутком, а друга одређеним историјским тренутком или историјским развојем стила), општа стилистика и стилистика појединачних језика (прва проучава опште, универзалне стилистичке појаве, а друга стилистичке особености конкретног језика), упоредна (компаративна) и контрастивна стилистика, преводна стилистика, функционална стилистика, когнитивна стилистика, форензичка стилистика итд. Функционална стилистика представља један од најразвијенијих стилистичких усмерења, развијен на структуралистичким основама, а полази од анализе различитих стилова књижевног језика, те издваја најчешће пет основних стилова: разговорни, публицистички (новинарски), административни, научни и књижевноуметнички. Према различитим језичким нивоима, и лингвистичкој стилистици разликују се фоностилистика, морфостилистика, лексикостилистика, семантостилистика, синтакстостилистика, текстуална стилистика, дискурсна стилистика. Постоје и покушаји да се у стилистичким анализама књижевноуметничког текста повежу лингвостилистичка и књижевностилистика проучавања, тј. проучавања стилематичности и стилогености, у тзв. интегралној стилистици (пре свега, у раду М. Ковачевића). У србистици су се стилистичари бавили различитим дисциплинама и усмерењима: општом стилистиком – Р. Симић и Ј. Јовановић Симић (1997, 2015), лингвистичком стилистиком – М. Ковачевић (2012), генетичком стилистиком – Ј. Јовановић (2009), дијахронијском стилистиком – А. Милановић (2013, 2014), функционалном стилистиком – Тошовић (2002), Р. Симић и Ј.. Јовановић (2002), Кликовац (2008) итд. Исп. стил, стилема, стилематичност, стилогеност, стилска маркираност, стилизација, фоностилистика, фоностилема, морфостилистика, морфостилема, лексикостилистика, лексикостилема, семантостилистика, семантостилема, синтаксостилистика, синтаксостилема, графостилистика, графостилема, текстуална стилистика, текстостилема.
Литература:
Bally, Charles, Traité de stylistique française, 2nd ed., Heidelberg: Carl Winter’s Universitätsbuchhandlung, 1921.
Јовановић, Јелена, Писци и стил, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2009.
Klikovac, Duška, Jezik i moć: ogledi iz sociolingvistike i stilistike, Beograd: Biblioteka XX vek, 2008.
Ковачевић, Милош, Лингвостилистика књижевног текста, Београд: Српска књижевна задруга, 2012.
Ковачевић, Милош, Стилистика у настави српскога језика, Књижевност и језик, LXV/1–2, Београд, 2018, 1–21.
Крцић, Ненад, Степанов, Страхиња, Лингвистичка стилистика у Србији од 1970. до 2020, Актуальные проблемы стилистики, 8, Москва: Факультет журналистики Московского государственного университета имени М. В. Ломоносова, 2022, 117–131.
Maretić, Tomo, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb: štampa i naklada Knjižare L. Hartmana (Kugli i Deutsch), 1899.
Милановић, Александар, Језик весма полезан, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2013.
Милановић, Александар, Језик Јована Суботића, Београд: Филолошки факултет, 2014.
Simić, Radoje, Uvod u filozofiju stila, Beograd: Univerzitet u Beogradu, 1997.
Симић, Радоје, Јовановић, Јелена, Основи теорије функционалних стилова, Београд: Јасен, 2002.
Симић, Радоје, Јовановић Симић, Јелена, Општа стилистика, Београд: Јасен, 2015.
Тошовић, Бранко, Функционални стилови, Београд: Београдска књига.