текстостилема стилема, стилски обележена јединица која се реализује на плану текста, на надреченичном нивоу; макростилема. Док се стилеме у фоностилистици, морфостилстици, лексикостилистици итд. посматрају изоловано, текстуална стилистика разматра све те елементе у међусобном саодносу, у целом (кон)тексту. Под т. може се подразумевати јака позиција текста попут наслова који је обично и графостилистички истакнут (великим словима, позицијом и сл.), епиграфи, инкоативна и финална реченица, одређени стилистички конектори – фигуративни поступци који прожимају надреченични ниво: фигуре понављања (анафора, епифора, симплоха, анадиплоза, паралелизам, полисиндет и др.); градација, на пример, може захватати већи део текста (каткад и читав текст) и утицати и на саму структуру, композицију текста; иронија такође (на пример, у сатири); реторичка питања; словенска антитеза у епској поезији обухвата често шири простор од исказа (типично у форми: питање, негативан одговор, потврдан одговор), поента долази у финалну позицију текста и наглашава поруку, поуку и сл. читавог текста или сегмента текста итд. Група из Лијежа (новореторичари) издвајају и наративне фигуре, које се могу посматрати и као тип текстостилема (рецимо, тачка гледишта, у литератури се помињу и психемске, социомске и онтомске наративне фигуре). Исп. стилема, текстостилистика, фоностилема, морфостилема, лексикостилема, семантостилема, синтаксостилема, графостилема.
Литература:
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.