стилема језичка јединица која носи стилску информацију, основна јединица појачане изражајности; стилски обележена, маркирана језичка јединица, формално или семантички онеобичена језичка јединица; основна јединица проучавања стилистике. Термин с. дао је словачки стилистичар Јозеф Мистрик (1967), по моделу структуралистичке терминологије. Дефинише се и као одступање од норме, од уобичајеног, а настаје мање предвидивом или непредвидивом употребом језичких јединица: што је већи ефекат изневереног очекивања, то је већи степен онеобичавања, што одређену јединицу чини стилематичнијом. На пример, лексема намастир је стилема, јер је настала метатезом прва два слога у општеупотребној речи манастир (Ковачевић 2018). Ипак, према неким схватањима, овакво схватање стилеме као одступања од норме своди стилему на стилску фигуру, а то могу бити и уопште јединице са стилском информацијом (Катнић-Бакаршић 1999). Као основна стилистичка јединица, с. има два плана: (а) план стилематичности; (б) план стилогености (Ковачевић 2018). Према језичком нивоу на ком се реализује, разликују се фоностилеме, морфостилеме, лексикостилеме, семантостилеме, синтаксостилеме, графостилеме и текстостилеме. Исп. стил, стилистика, стилематичност, стилогеност, фоностилема, морфостилема, лексикостилема, семантостилема, синтаксостилема, графостилема, текстостилема.
Литература:
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Ковачевић, Милош. Стилистика у настави српскога језика, Књижевност и језик, LXV/1–2, Београд, 2018, 1–21.
Mistrík, Jozef. Jazykovo-intonačné prostriedky recitátora, Bratislava: Osvetový ústav, 1967.