синтаксостилема стилема, стилски обележена јединица која се реализује на синтаксичком плану, на плану језичких конструкција, одн. реченичне структуре. Синтаксостилему може представљати, на пример, онеобичен ред речи – инверзија (стилска трансгресија): уобичајен ред речи у именичкој синтагми са конгруентним атрибутом (атрибут + именица) може бити онеобичен стављањем атрибута у постпозицију, чиме се успорава темпо исказа, мења интонација и фокализује центар синтагме (исп. Пучина плава – у Шантићевој песми Вече на шкољу) или интерполацијом другог конституента и разбијањем синтагме (исп. из исте песме – Прохладни пада мрак). Овакав распоред конституената у поезији, и нарочито у одређеним жанровима, може се сматрати уобичајеним. У синтаксостилеме може спадати и квантитативно варирање исказа: на пример, смена дужих и краћих комуникативних реченица. Затим, у ову врсту стилема иду и синтаксички паралелизми: понављање истог редоследа синтаксичких конституената, тј. понављање исте синтаксичке структуре (исп. у песми Б. Радичевића: Да накитим сјајнијем звездама,/ Да обасјам сунчаним лучама). У примере синтаксостилема улазе и елипсе – изостављање дела реченице којим се постиже сажето, згуснуто, лапидарно изражавање (на пример, уобичајено у пословицама: Зрно по зрно – погача, камен по камен – палача; Сит гладноме не верује и сл.), а с тим у вези и тзв. номинативне реченице – када је цео исказ представљен номинацијом, именовањем (на пример, Киша. Покисло лишће. Јесен.). Такође, синтаксостилеме могу бити и друге различите фигуре конструкције: асиндет(он) (набрајање без везника), полисиндет(он) (набрајање с везником испред сваког члана), кумулација (гомилање истоврсних појмова), амплификација (гомилање разнородних појмова), анаколут (синтаксичка недоследност – реченица чији се завршетак граматички не подудара с почетком, прелаз из једне граматичке конструкције у другу – на пример, Онај човек, његов шешир ми се не свиђа), парентеза (уметање речи или реченица у граматички потпуну реченицу, правописно одвојено заградама или цртама) или парцелација (издвајање реченичних конституената у засебне исказе, парцелате – на пример, Пошао сам за њом. Омађијан. – С. Селенић), којом се ритам текста онеобичава и постаје динамичнији, испрекидан. Исп. стилема, синтаксостилистика, фоностилема, морфостилема, лексикостилема, семантостилема, графостилема, текстостилема, инверзија, асиндет, полисиндет, парцелација.
Литература:
Bagić, Krešimir, Rječnik stilskih figura, Zagreb: Školska knjiga, 2012.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Петковић, Новица, Чему служи стилистика, у: Публицистичка стилистика, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, 5–42.
Петровић, Владислава, Парцелација, у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, 2005, 564–569.