парцелација интонационо и позиционо осамостаљење неког реченичног конституента који на логичком плану чини кохерентну целину са смисаоном целином у односу на коју се интонацијом и позицијом језички аутономизује; синтаксо-стилистички поступак издвајања чланова просте реченице (субјекта, атрибута, објекта, апозиције, прилошке одредбе) или зависних или независних клауза сложене реченице. Услови који су неопходни за постојање п. јесу: интонациона осамостаљеност (пауза), формална осамостаљеност (интерјункторна аутономизација) и синтаксичка постпозиција (рема). Јавља се у писаном језику и честа је у прозном књижевноуметничком стилу. Парцелисани делови (парцелати) немају статус посебних комуникативних реченица већ су саставни део реченице од којих се издвајају (углавном тачком) на пример: Ипак, почео је нешто, једва чујно, да мрмља, крај заспале жене. Тихо. Руски.; Она вас много воли. Та жена. Ваша жена.; За мог брата многи су се занимали. Одувек.; Сунце пече неподношљиво. Као жеравица.
Литература
В. Белошапкова, Е. Земская, И. Милославский & М. Панов, Современный русский язык: синтаксиc. Mосква: Высшая школа, 1977.
Лингвистический энциклопедический словарь, (гл. ред. В. Н. Ярцева). Москва: Советская энциклопедия, 1990.
Радовановић, Милорад, Неки синтаксички поступци карактеристични за језик књиге „Роман о Лондону” Милоша Црњанског, Прилози проучавању језика (Нови Сад), 10 (1974), 1–48.