текстостилистика текстуална стилистика; проучава изражајна средства и стилистичке поступке на текстуалном плану. Oсновна јединица текстуалне стилистике је текстостилема или макростилема. Т. се каткад назива и дискурсном стилистиком, мада има разлога да се ове две врсте стилистике разликују. Макростилистичка анализа подразумева приступ тексту као целини и његовим интертекстуалним везама. Према Тошовићу (2002), текстуална стилистика је настала као резултат интрадисциплинарног престројавања: за свој настанак она треба да захвали текстуалној лингвистици, чијој је појави умногоме допринела стилистика. Веза са општом стилистиком и с текстуалном лингвистиком чини суштинску одредницу т. Основни предмет проучавања текстуалне стилистике, према Одинцову (1981), јесу композиција, тачније, структурно-стилистички потенцијал текста, композиционостилистички типови и форме, примена конструктивних поступака, функционисање језичких средстава у тексту итд. Тошовић (2002) уочава велику изукршаност феномена функционалне стилистике, текстуалне лингвистике и текстуалне стилистике: текстуална лингвистика текст посматра као језичко јединство шире од реченице (текст је интересује чисто структурно), текстуална стилистика се бави општом стилистичком структуром текста (њу занимају стилистички потенцијал, стилистички поступци и стилистички елементи у организацији текста), а функционална стилистика утврђује начин формирања текстова и њихов карактер (посматра текст врсту стила, подстила, жанра и сл.). Колико су функционална стилистика и текстуална стилистика блиске показује, рецимо, чињеница да Јозеф Мистрик питања из области функционалне стилистике даје у одељку под називом Стилистика текста. Како наводи М. Катнић-Бакаршић (1999), као што је лингвистика сматрала реченицу за највишу јединицу својих истраживања тако је и стилистика понекад губила из вида чињеницу да је готово немогуће изоловано посматрати стилеме, а не и њихово место и функцију у тексту. Према ауторки, текстуална стилистика посматра текст као целину, анализирајући притом све његове стилогене елементе, међусобне односе тих елемената на различитим нивоима, као и начин на који на који ти елементи одређују (функционално)стилску маркираност текста у целини. T. на известан начин наставља и реторичко учење о композицији (dispositio), о распореду аргументата у тексту (Катнић-Бакаршић 1999). Сем са лингвистиком текста, ова дисциплина се зближава и са – теоријом књижевности (нарочито са савременим теоријама о интертекстуалности) и наратологијом. Поред тога, сматра се наследницом реторичких истраживања о типовима дискурса. Притом, како наглашава Катнић-Бакаршић (1999), у постструктуралистичкој стилистици анализа једног текста постаје недвољна: сваки текст ступа у односе са низом других текстова. Док нижи нивои лингвостилистичке анализе посматрају стилеме изоловано, текстуална стилистика разматра све те елементе контекстуално, у међусобном саодносу. Неки од проблема којима се текстуална стилистика јесу: јаке позиције текста (у које спадају наслови, почетна и завршна реченица теста, имена и др.); стилистички текстуални конектори; тачка гледишта; интертекстуалност, метатекстуалност, аутореференцијалност (па и хипертекст и његове стилистичке интерпретације). Вуковић (2000) помиње ставове истраживача који су се бавили текстом – попут Бахтина или Ролана Барта – који критикују затвореност лингвистике ка вишим формама: текст је оно што недостаје науци о језику да би се испољила њена општа важност – управо т. представља вертикалну стилистику која са стилског аспекта треба да истражи све многобројне детерминанте књижевног текста. Пјер Гиро педесетих година XX века у класификацију најбитнијих стилистичких проблема уврштава и проблем тзв. стилистике композиције, чиме се у стилистици назначава интересовање за појаве вишег реда. Свакако, у другој половини XX века јавља се више дисциплина које интересује надреченични ниво – дискурс и текст: лингвистика текста, анализа дискурса, теорија текста, прагматика, затим „француска школа”, тзв. нова реторика итд. Значајан допринос разумевању текста – пре свега наративног – дали су наратолози и теоретичари текста, попут Барта, Тодорова, Женет, Кристеве, Ека и др., али и лингвисти који су проучавали текст попут Богранда и Дреслера, који указују на појмове кохезије и кохеренције. У важан предмет стилистике текста Вуковић (2000) сврстава и типологију текста, јер се она често заснива управо на стилистичким критеријумима, одн. на начину излагања. У литаератури се помиње и могућност заснивања стилистике жанрова као посебне гране стилистике текста, попут Бахтинове типологије европског романа, која је у основи стилистичка. За текстуалну стилистику од значаја је и позната стилистичка дилема: постоји ли у сваком тексту стил – која дели стилистичаре на континуалисте и дисконтинуалисте. Исп. текстостилема.
Литература:
Vuković, Novo, Putevi stilističke ideje, Podgorica–Nikšić: Jasen, 2000.
Guiraud, Pierre, Stilistika, Sarajevo: Veselin Masleša, 1964.
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Тошовић, Бранко, Функционални стилови, Београд: Београдска књига, 2002.
Одинцов, В. В., Стилистика текста, Москва: Ин-т русского языка, 1981.