текстуална лингвистика (текст- < лат. textum ’оно што је изаткано, ткање, тканина’ + лингвистика) грана лингвистике чији је основни објекат испитивања ‒ текст. Поред овог назива, употребљавају се и термини текстлингвистика и лингвистика текста. Настанак ове дисциплине везује се за шездесете године XX века и за рад лингвиста окупљених око Универзитета у Констанци (Теун ван Дајк, Волфганг Дреслер, Јанош Петефи итд.). Наиме, они су сматрали да су дотадашње граматике биле неадекватне, јер су се превасходно оријентисале на реченицу, запостављајући текст. Тада он постаје предмет озбиљнијег бављења лингвистике и подвлаче се основни постулати ове дисциплине. Најважнија тврдња јесте да је текст структурисана целина, а не прост скуп реченица. У складу са тим, т. л. истражује структуру и типологију текста, објашњава поступке генерисања различитих текстова и механизме њихове производње. Сам текст се, при томе, посматра као језичка јединица која има јасно одређену комуникативну функцију, и као језичка јединица коју карактерише кохезија, кохеренција и информативност. Многи аутори посебну пажњу посвећују текстуалној кохезији, те се дефинишу средства којима се она постиже: референција, елипса, супституција, конјункција, лексичка кохезија. Осим самог структурисања текста, у новије време се проучавају и намере аутора текста из аспекта теорије говорних чинова. При томе се придаје значај улози контекста и тзв. енциклопедијском знању говорника. Сматра се да је стварање различитих типова текста условљено његовим функцијама. У србистици је за ову дисциплину устаљенији термин анализа дискурса, а лингвисти који се њоме баве јесу Весна Половина, Свенка Савић и Јелица Јокановић Михајлов. Иако се у последње време термини текст и дискурс међусобно приближавају, многи аутори сматрају да међу њима постоје неке разлике. Најпре, иако већина лингвиста мисли да се под појмовима текста и дискурса могу обухватати и говорене и писане језичке реализације, често се појам дискурса везује за говорену реализацију језика, док се појам текста везује за писану. Затим, дискурс се дефинише као процес произвођења и разумевања текста у ситуационом контексту и сматра се ширим термином (под њим се подразумева било какав облик језичког изражавања), док се текст понегде дефинише као резултат дискурса, као језичка творевина. Исп. анализа дискурса, дискурс, текст.
Литература
Ранко Бугарски, „Језички ниво, дискурс, текст: појмовно-терминолошки осврт”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 21/2, 1993: 14‒19.
Milka Ivić, Pravci u lingvistici II, Beograd: Biblioteka XX vek, 2001.
Majkl Halidej (Michael Halliday) i Rukaija Hasan (Ruqaiya Hasan), Cohesion in English, London: Longman, 1976.
Весна Половина, „Појам функције у лингвистици текста/дискурса у јужнословенској лингвистици”, Српска славистика : колективна монографија [радови српске делегације на XVI међународном конгресу слависта], 1, 2018: 259‒267.
Милосав Чаркић, „Развојни правац српске лингвистике текста”, Наш језик, XXXII/1‒2, 1997: 98‒121.
<https://www.czechency.org/slovnik/TEXTOV%C3%81%20LINGVISTIKA> [Последњи пут приступљено 25. 2. 2022. године].