типолошка лингвистика лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем структурних сличности међу језицима, независно од њихове историје. Она уз помоћ тзв. контрастивне методе дефинише сличности и разлике у структури језикâ. Назива се и лингвистичком типологијом, а један од резултата њене анализе јесте типолошка класификација језика, која се сматра једном од најважнијих језичких класификација. Лингвисти често наводе да се типолошка компарација разликује од историјске компарације (којом се баве упоредна филологија и историјска лингвистика), будући да се њене поделе не морају подударати са онима до којих се долази историјским методом. На пример, сматра се да је енглески језик ближи кинеском него латинском по малобројности флективних наставака. Премда се типолошка анализа најчешће врши на основу морфолошких критеријума, могућа је на свим нивоима језичке структуре. Осим тога, типолошко упоређивање је увек могуће: упоређивани језици не морају ни генетски ни ареално да буду повезани, али се сматра да сви нужно имају структурна обележја која подлежу упоредном посматрању. Такође, сматра се да граматичка структура има заједничка обележја у свим познатим језицима, посебно на дубљим нивоима. Такве карактеристике називају се језичким универзалијама, а њихово проучавање у најтешњој је вези са истраживањима у оквиру лингвистичке типологије. Како језици временом могу да измене свој типолошки лик, све више аутора сматра да не би требало говорити о језичким типовима, већ о карактеристикама. Штавише, поједини лингвисти истичу да већина језика садржи трагове више типова, али у различитим размерама. У новије време најчешће се мисли на следеће типове структура: аналитичка (има одвојене делове конструкције), синтетичка (делови срастају) и полисинтетичка структура (у формални садржај једне речи може бити сажет садржај који би у већини језика био исказан целом реченицом). Издвојени су, наиме, према начинима грађења речи и конструкција. Сматра се да је овој подели сродна традиционална морфолошка класификација Вилхелма фон Хумболта, која, по доминантном типу средстава изражавања граматичких категорија, разликује три структурна типа језика – аглутинативни (граматичке категорије изражавају се наставцима додатим основи речи, али тако да сваки део има свој видљив засебан идентитет и своју јединствену функцију), флективни (наставци срастају међусобно и са основама, при чему један формални сегмент често изражава више граматичких категорија) и коренски тип (не показује никакве промене по граматичким категоријама). Осим ових, помиње се и инкорпоративни тип, код кога, на пример, глагол често обухвата и свој објекат у оквиру исте речи. Сматра се да је аналоган полисинтетичкој структури. Допринос т. л. својим истраживањима дали су Георг фон Габеленц (први је употребио реч типологија), Џозеф Гриндберг, Мартин Хаспелмат, Метју Драјер, Бернард Комри и други. Исп. коренски језици, аглутивни језик, аглутинација, флексија, флективни језик, синтетички језик, типологија, универзалије.
Литература
Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.
The Oxford Handbook of Linguistic Typology (edited by Jae Jung Song), New York: Oxford University Press, 2010.
<https://www.britannica.com/topic/language/Language-typology> [Последњи пут приступљено 20. 4. 2022].