синхронија аспект у проучавању језика који подразумева проучавање језичких појава у једном временском пресеку. С. представља једну од двеју временских димензија лингвистичких истраживања. Термин с. увео је Фердинанд де Сосир како би означио статику („стање језика”), коју је супротставио дијахронији, односно динамици („фази еволуције”). Насупрот дијахронијским, синхронијска истраживања односе се на проучавање језичког система у датом тренутку (садашњем или одређеном), без обзира на његов развој. Другим речима, синхронијски приступ анализи језичких појава углавном представља описно приказивање одређеног језичког стања. Језик посматран у синхронијском пресеку манифестује се као организовани систем који живи у језичкој свести датог колектива. Са друге стране, дијахронијска испитивања се тичу језичких појава које се не садрже у истој језичкој свести свих говорних представника. Проучавање с. предмет је статичке, синхронијске (дескриптивне) лингвистике. Исп. синхронијска (дескриптивна) лингвистика, дијахронијска (историјска) лингвистика, дијахронија.
Литература
Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.
Milka Ivić, Pravci u lingvistici, Beograd: Biblioteka XX vek, 2001.