дијахронијска (историјска) лингвистика в. дијахронија; лингвистичка дисциплина која се бави изучавањем динамике језика кроз време. Као таква она полази од дескрипције синхроних система, али је надмашује даљим испитивањем узрока, механизама и принципа језичког развоја. С обзиром на то да може бити везана за конкретан језик, групу језика, али да може бити и универзалног карактера, она чврсто упориште има у општој лингвистици. Једна дијахрона вертикала сачињена је од низа синхроних система, те границу између синхроније и дијахроније треба схватати условно. Одређени синхрони пресек у језику није могуће разумети без увида у старије стање, а изучавање развоја језика на различитим нивоима није могуће без увида у различите синхроне системе. Ово становиште у складу је с основним теоријским поставкама структуралне лингвистике, које о језику говоре као о систему који се мора посматрати у својој укупности, односно у међусобном односу различитих језичких аспеката. Зачетник структуралне лингвистике, Фердинанд де Сосир, истакао је разлику између две различите појаве које стоје у опозицији – језичке еволуције и актуелног језичког стања. У духу посматрања језика као система заснованог на опозицијама, Де Сосир је истакао да се и сам језик може проучавати у синхроном и дијахроном правцу. Синхронија представља пресек језичког стања у одређеном тренутку, а дијахронија праћење еволуције језика у различитим фазама. С тим у вези, дијахронијско испитивање језика представља низ „сукцесивних језичких појава, несадржаних у истој језичкој свести истих говорних представника, које се само смењују не образујући између себе систем”. Док се дијахронијска (динамична) лингвистика бави историјом језика, синхронијска (статичка) лингвистика даје опис језичког стања у једном временском периоду. У зависности од нивоа језика који се проучава кроз време, у оквиру дијахронијске лингвистике издвајају се: историјска фонетика и морфологија, историјска синтакса, семантика и лексикологија. На крају, практична историјска лексикографија у виду дијахронијских (историјских) речника даје опис лексике, фразеологије, творбеног аспекта и др. у одређеној временској етапи показујући прошло стање или истичући ново које се јавља у језику. У зависности од тога да ли начин лексикографске обраде одражава динамику језичких промена у границама изабраног временског периода или не, историјски речници могу бити историјско-динамички и историјско-пописни, односно прави историјски речници, којима се одражава однос између неколико временски мање или више удаљених лексичких система и историјски речници којима се одражава синхронија у дијахронији, тј. пресек једног лексичког система у изабраном периoду из прошлости. Исп. фонетика, морфологија, историјска дијалектологија, лексикологија, лексикографија, семантика, синтакса, синхронија, општа лингвистика, синхронијска (дескриптивна) лингвистика.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici, Ljubljana, 1970.
Поцепня, Д. М. Лексикография русского языка: учебник для высших учебных заведений Российской Федерации. Учебно-методический комплекс по курсу Лексикография русского языка, Санкт-Петербург, 2013.
Сорокин, Ю. С. „Что такое исторический словарь?”, в.: Проблемы славянской исторической лексикологии и лексикографии. Тезисы конфереции. Октябрь 1975 г. Москва. Выпуск 3. Теория и практика исторической лексикографии, Москва, 1975, 20–22.