општа лингвистика (linguistica generalis) најшира лингвистичка дисциплина, која проучава својства језика као феномена, односно општа обележја свих језика. Према неким мишљењима, данас може да се односи и на предмет упоредне лингвистике ‒ поредбено проучавање језика различитог порекла. О. л. истражује темељна обележја људског језика у целини, те се често сматра синонимном са науком о језику, и програмски и терминолошки. Обухвата теоријска, дескриптивна и упоредна усмерења, а у област њеног интересовања укључују се следећа питања. Најпре, питање дефиниције природног језика, односно оних критеријалних обележја које га конституишу као својеврстан феномен. Наиме, ради се о систему који се разликује од системā животињске комуникације, али и од осталих симболичких система које човек користи. Затим, поставља се питање односа језика према стварности и према мишљењу, као и питање улоге језика у животу човека као биолошке врсте, као припадника друштвене заједнице и као појединца. Такође, отварају се питања филогенетског и онтогенетског језичког развоја. Значајно место у општелингвистичким истраживањима посвећено је језичким универзалијама ‒ заједничким својствима свих језика, која се различито испољавају. Оне се проучавају уз методолошку помоћ лингвистичке типологије. О. л. свој фокус усмерава и на питање моделирања језика, чијим се теоријским аспектима бави лингвистичка теорија, али и филозофија језика, која питања о суштини језика превасходно поставља из угла филозофије. Неки аспекти језика дају повода за израстање интердисциплинарних области, те се о. л. понекад сагледава у контрасту с оним гранама које су оријентисане на интердисциплинарност или примењеност. Исп. лингвистика, универзалије, типолошка лингвистика, упоредна лингвистика, биолингвистика, филозофија језика, когнитивна лингвистика.
Литература
Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.
Ranko Bugarski, Lingvistika u primeni, Beograd: Čigoja štampa, 2007.