прескриптивизам приступ који покушава да постави правила о исправности језичких средстава, да пропише како језик треба употребљавати, шта се препоручује односно шта се забрањује у језику из угла норме. Ослањајући се на таква мерила као што су чистота, логика, историја или књижевни узори, п. се труди да очува идеалне замишљене стандарде инсистирајући на нормама употребе и критикујући свако одступање од тих норми. Понекад се прави разлика између прескриптивних и проскриптивних правила, у том смислу што се ова друга не прописују него забрањују. Лингвистика се углавном критички држи према прескриптивистичком ставу, истичући насупрот њему важност дескриптивно тачног проучавања употребе, и неопходност да се при објашњавању ставова према језику води рачуна о социолингвистичким варијацијама. За разлику од п. нормативна лингвистика бави се и нормативном евалуацијом језичких појава којима се бави, то јест вредновањем степена нормативне прихватљивости појединих језичких појава, што указује на то да је п. ужи појам у односу на нормативизам, који поред дескриптивне и прескриптивне има и пермисивну и прохибитивну, то јест проскриптивну, а углавном и едукативну компоненту будући да има за предмет како описивање језичких облика (и њихових функција) који се имплицитно или експлицитно препоручују као исправни, тако и оне који се допуштају, не препоручују или забрањују, односно остављају изван стандарднојезичке норме, с наглашеном усмереношћу на разграничавање случајева који се у говорној пракси јављају као спорни. За разлику од традиционалне прескриптивне лингвистике, оличене пре свега у лингвистичким дескрипцијама које су се имплицитно или експлицитно прописивале као обрасци узорног језика, нормативна лингвистика доста пажње, а понекад и већи део пажње, поклања и оним језичким појавама које у извесном смислу представљају мањи или већи отклон од стандарднојезичке норме, дајући често и објашњења таквог њиховог статуса. Исп. дескриптивизам, норма, нормативност, стандардизација, стандардни језик.