стандардни језик аутономни вид језика, обавезно нормиран и функционално поливалентан, који је настао као резултат процеса стандардизације. С. ј. је идиом који је стекао литерарну и културну супремацију над осталим те је прихваћен као најисправнији облик тога језика; варијетет језика који у одређеној говорној заједници ужива највећи престиж. Он је говорни и писани језик којим се чланови једне језичке заједнице служе као општим у свакодневном комуницирању, у школи, науци, публицистици, раду и у култури уопште, али и у формалној, службеној употреби, а који је заснован на утврђеним граматичким (фонетским, морфолошким, творбеним, синтаксичким) и лексичким обрасцима. Ти обрасци чине норму стандардног језика. Српски с. ј., као општи језик припадника српске језичке заједнице, има два изговора – екавски и ијекавски и такође је заснован на прецизним и утврђеним граматичким и лексичким правилима. Да је с. ј. функционално поливалентан, значи да се сви функционални стилови граде на бази важећих норми, а тек у процесу структурирања појединих исказа долази до различитог степена одступања од њих. С. ј. прелази преко регионалних граница, пружајући јединствено комуникативно средство, а тиме и институционализовану норму која се може применити у медијима, у настави језика за странце итд. Језички варијетети који одударају од ове норме називају се супстандардним или нестандардним. Исп. службени језик, стандардизација.