биолингвистика (био– < грч. bios ‘живот’ + лингвистика) високоинтердисциплинарна грана лингвистике која проучава односе између језика и мозга (ума). Назива се и биолошком лингвистиком. Посматра језик и комуникационо понашање као биолошки условљене активности, те се бави и неурофизилошким и генетичким факторима. Б. описује неурофизиолошке моделе језичке производње и анатомске паралеле између човека и других врста. Такође, настоји да објасни генетски пренос језика и развој патолошких форми језичког понашања. Своје корене ова дисциплина налази у радовима Ерика Ленеберга шездесетих година XX века, а најистакнутијим представником сматра се Ноам Чомски. Тих година се фокус истраживања померио на свеобухватан систем који укључује знања из природних наука, те се поставља питање природе, порекла и еволуције природних језика. Језик и његове неурофизиолошке основе посматрају се у садејству са лингвистиком, биологијом, неурологијом, психологијом, математиком, па чак и археологијом. Један од основних постулата б., који се налази и у основи генеративне граматике, јесте да је језичка способност генетски урођена и да је поседује само људска врста. У складу са тим, она се посматра као почетно генотипско стање способности. Да би се дошло до коначног фенотипског стања, потребно је искуство, које се стиче у различитим окружењима. Ова грана лингвистике у почетку се споро развијала, будући да је биологија била укључивана само теоријски, иако је управо садејство са овом науком оно што разликује б. од генеративне граматике. За промену ситуације почетком XXI века заслужна је револуција у геномици, или, прецизније, откриће гена FOXP2, за који се сматра да има кључну улогу у усвајању језика. Наиме, посматрањем чланова енглеске породице у Лондону чији су чланови имали проблема са вербалном комуникацијом, откривено је да мутације у овом гену доводе до настанка језичких поремећаја код људи. Ипак, он није одговоран за све аспекте језичке способности ‒ важну улогу у њеном развоју игра и околина. Док се у раној биолингвистичкој мисли сматрало да граматика омогућава стварање бесконачног броја различитих реченица, сада се, под утицајем теорије језичког минимализма и теорије квантног ума, сматра да су за генерисање сложених структура заслужни општи когнитивни механизми, а да се језички систем своди на минимум. Такав приступ омогућава да се лингвистичка теорија помири са биолошком. Такође, захваљујући теорији језичког минимализма, средина се, заједно са појавама попут социјалне трансмисије и културне еволуције, сматра битним чиниоцем за настанак граматичких особина. Исп. неуролингвистика, психолингвистика, генеративна граматика, когнитивна лингвистика.
Литература
Noam Chomsky, „Three Factors in Language Design”, Linguistic Inquiry 36(1), 2005: 1‒22. [Рад доступан на линку http://www.biolinguistics.uqam.ca/download.html ].
Milka Ivić, Pravci u lingvistici II, Beograd: Biblioteka XX vek, 2001.
<https://www.czechency.org/slovnik/BIOLINGVISTIKA> [Последњи пут приступљено 24. 2. 2022. године].
<https://oxfordre.com/linguistics/view/10.1093/acrefore/9780199384655.001.0001/acrefore-9780199384655-e-20#acrefore-9780199384655-e-20-div1-1> [Последњи пут приступљено 24. 2. 2022. године].