синхронијска лингвистика лингвистичко проучавање ограничено на бележење и анализу одређеног језичког стања или фазе. Назива се још и статичком и дескриптивном лингвистиком. Испитује конструктивне елементе и принципе неког језика посматране у неком одређеном моменту његовог живота или у току његовог развитка. При томе, углавном не води рачуна о евентуалним променама које су у току. Бавећи се логичким и психолошким односима који повезују коегзистентне термине који чине систем, с. л. те термине види онако како их запажа иста колективна свест. Како се језици изучавају у замишљеној тачки у времену, могуће је, на пример, дати синхронијски опис неког језика у XVIII веку или тренутни синхронијски опис датог језика. Већина синхронијских истраживања се односи на савремена језичка стања, те се лингвистичка истраживања данас често и схватају као синхронијска, сем уколико се не нагласи другачије. Исп. синхронија, дијахронијска (историјска) лингвистика, дијахронија.
Литература
Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.
Milka Ivić, Pravci u lingvistici, Beograd: Biblioteka XX vek, 2001.