градација (лат. gradatio) 1. стилистичка категорија настала низањем три или више речи, синтагми или реченица које имају најмање једну заједничку сему, најчешће архисему, чији се квантитет или интензитет у сваком наредном члану појачава (узлазна г., климакс, лат. gradatio ascendens) или смањује (силазна г., антиклимакс, лат. gradatio descendens) (За Ђурђем je косу одрезала // За ђевером лице изгрдила // А за братом очи извадила; Изгледала ми је малена, мајушна, патуљаста…). Стилистичку г. одликује отворени низ, број чланова не мањи од три, градацијски односи који се формирају на основу значења елемената градацијског низа, а не у зависности од формалног обележја; 2. граматичка категорија која је граматикализована творбено-морфолошким (афиксима), односно синтаксичким средствима (градацијским везницима).
Термин г. употребљава се у лингвистици у ширем контексту, у случајевима када се говори о већем или мањем степену испољености различитих категорија и параметара у фонетици, лексици, морфологији итд., али и у дијалектологији, историји језика, у проучавањима граматичких категорија, синтакси, језичкој култури, социолингвистици.
Г. се у српском, као и у већини других индоевропских језика, може се реализовати на нивоу облика речи, синтагме, реченице или текста, тј. на свим језичким нивоима. Лексичко-граматичка г. тиче се пре свега творбеног нивоа, при чему се највише има у виду творба деминутива, која је антиклимактично оријентисана (кућица, књижица) и творба аугментатива, која је климактично оријентисана (бабетина, бабускера). Ту би такође ишле изведенице типа мален, омален, премален или јести, најести се, прејести се итд. Морфолошка г. налази се у степеновању придева и прилога (стар, старији, најстарији; брзо, брже, најбрже). Синтаксичка г. увек и обавезно се јавља као двочлана и структурно затворена, са формалним синтаксичким обележјем – г. везницима, који упућују на градацијски однос и који условљавају обавезан редослед чланова у тако формираном градацијски низу не само… него, не толико… колико, а камоли (Не само да дечак није рекао истину него је и сестру наговорио да слаже). Текстуална г. може бити или двочлана (уколико се градацијски односи изражавају граматичким градацијским конекторима), трочлана или вишечлана (код лексичких градацијских конектора или када је реч о композиционој градацији).
Литература
Ковачевић, Милош, „Градационе реченице за нереализовану супротност у српскохрватском језикуˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, Београд, 1986, 103–114.
Ковачевић, Милош, Стилистика и граматика стилских фигура (3. допуњено издање), Крагујевац: Кантакузин, 2000.
Николић, Марина, Категорија степена у српском језику. Сложена реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2014.
Плотников, Б. А. „Градуальность в естественнных языках“, Quantität und Graduierung als kognitiv-semantische Kategorien, Wiesbaden, 2001, 577–592.
Радовановић, Милорад, „Појам градуелности у лингвистици, логици и у науци уопштеˮ, Зборник Матице српске за славистику, 73–74, Нови Сад: Матица српска, 2007, 337–350.
Радовановић, Милорад, „Преглед основних питања везаних за појам градуелности у лингвистициˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 50, Нови Сад: Матица српска, 2007, 747–758.
Bolinger, Dwight, Generality, Gradience, and the All-or-None, The Hague: Mouton, 1961.
Katnić-Bakaršić, Мarina, Gradacija (Od figure do jezičke kategorije), Sarajevo: Međunarodni centar za mir, 1996.
Kovačević, Мiloš, „Gradacione konstrukcije u Vukovom i današnjem jezikuˮ, Zbornik radova o Vuku Stefanoviću Karadžiću, Sarajevo, 1987, 225–236.