валенција (и валентност) 1. број и врста веза које синтаксички елементи могу успоставити међу собом; 2. особина, способност глагола (и других речи непредметног значења) да у реченици отварају или не отварају одређени број синтаксичких позиција (актаната). Глаголи могу бити невалентни (или авалентни), нпр. раздањивати се, када не допуштају да у реченици буде ни субјекта ни допуне, једновалентни, нпр. лежати (Ја лежим, субјекат), двовалентни, нпр. читати (Она чита књигу, субјекат и објекат), тровалентни, нпр. дати (Дао је поклон мајци, субјекат, директни објекат и индиректни објекат), четворовалентни, нпр. преводити (Он преводи књигу с енглеског на српски језик, субјекат, објекат и две допуне). Рекција представља један вид испољавања синтаксичке в.. В. глагола као посебне класе речи огледа се у њиховој општој способности да окупљају, групишу, везују за себе друге речи у реченици, пре свега именске речи и изразе. Творцем теорије валентности речи сматра се француски структуралиста Лисјен Тенијер (L. Tesniere, 1893–1954), који је, поставивши глагол у средиште реченице, развио своје учење о вербоцентризму. Тако се в. у ужем, језичком смислу одређује као спајање, повезивање или комбиновање глаголских и именских речи и израза на синтаксичко-семантичком плану. Такво удруживање речи засновано је на лексичкосемантичкој вези међу њима, као и на граматичким правилима каква важе за сваки језик посебно. Концепт в., као кључни теоријски конструкт за анализу синтаксичке дистрибуције глагола, разрађен је и дефинисан унутар депенденцијалних граматика. В. речи представља се у специјалним, једнојезичним или двојезичним речницима. Будући да глаголски предикатски израз отвара места именским изразима којима се означавају носиоци исказане ситуације, тачније учесници у њој, његова в. утврђује се на основу броја тих учесника, односно аргумената, чије су семантичке улоге различите. Премда је тај број задат в. предиката, не морају сва потенцијално остварљива места у реченици бити и формално попуњена аргументским изразима. Зато говоримо о обавезном и факултативном реализовању аргументских израза, односно о обавезној и факултативној валентности. Од валенције предиката зависи каква ће бити формална структура просте реченице, в. је условљен структурни лик или састав реченице, број чланова у позицији аргумената који се повезују с глаголским предикатом. А с обзиром на улогу аргумената у самој ситуацији означеној предикатом, разликујемо оне који су непосредни извођачи и саизвођачи, тј. њени актери (агенси, коагенси и сл.), затим оне који су на различите начине обухваћени њоме, а то су пре свега пацијенси, па оне којима је она намењена и, коначно, у аргументе уврштавамо и оруђа, без којих се неке акције не могу спровести. Ради идентификовања улоге првог, персоналног аргумента, без обзира на број учесника који равноправно учествују у радњи, служи питање: Ко? Када је, међутим, реч о обавезном повезивању првог актера са саучесником, тј. партнером, може се питати и: С ким? Од кога? За други аргумент основно питање гласи: Шта? Кога? Трећи аргумент идентификујемо обично помоћу питања: Коме? За кога? За шта?, а обавезно учешће четвртог аргумента потврђујемо питањем: Чиме?
Литература
Алановић, Миливој. О допунама и допуњавању у српском језику, Филозофски факултет, Нови Сад, 2019.
Алановић, Миливој. Записи из српске синтаксе: узајамне везе форме и значења, Филозофски факултет, Нови Сад, 2020.
Московљевић, Јасмина, Огледи о глаголској поткатегоризацији, Чигоја штампа, Београд, 2007.
Samardžija, Marko, „Valentnost i semantičke mijene hrvatskih glagola”, Fluminensia, god. 6 (1994), br. 1–2, 49–53.