стилизација опонашање језичких средстава карактеристичних за неки тип језичке реализације како би се постигла одређена уметничка функција; метакреативни процес. С. је предмет проучавања лингвистичке, али и семиотичке стилистике, јер се јавља и у другим уметностима. Према М. Катнић-Бакаршић (1999), у књижевности се јавља као опонашање одређене форме (карактеристичних елемената неког жанра, одређене версификације), опонашање неког стила (стила правца – на пример, романтизма, барока; стила писца или стила дела), те као специфична говорна карактеризација. Стилизовани текст увек је бар двогласан: постоји прототекст и створени метатекст. С. се може остварити у целом тексту или у његовим деловима. Пример стилизације је сказ – чување језичких особина које тај лик смештају у неку средину, време, друштвени контекст и сл. (у српској књижевности најчистији облик сказа се јавља у Петријином венцу Драгослава Михаиловића, где се од почетка до краја чује Петријин глас – Петковић 2003) У неким уметностима с. се тумачи као поједностављивање, свођење на суштинска обележја, а каткад се појму с. придаје негативна конотација, када се стилизовано схвата као артифицијелно, „неприродно“. Према Р. Симићу и Ј. Јовановић Симић (2015), с. представља поступке, операције помоћу којих се стилски неутрална чињеница активира; она је обликовање и дотеривање, вредносно активно обликовање грађе чији је исход ознаковљење. Ови аутори издвајају и девет начела стилизације: стилску трансфигурацију, стилску транслокацију (поступак сличан пререгистрацији – на пример, дипломатско писмо у ком Аустрија објављује рад Србији на почетку Ћосићевог романа Време смрти), стилску контекстуализацију (квалификација и карактеризација амбијента и лика у том амбијенту; неки видови контекстуализације јесу декорација, орнаментика, илустрација и прерушавање), стилску транскодификацију (одређена врста симболизације – стварања симбола од детаља; ту се разликују два типа сакрализације: институционална – религијска и спонтана – фолкорну; и три фазе транскодификације: емоционализација, патинизација и дивинизација; постоји и псеудосакрализација: ширење личног култа моћника), стилску акомодацију (усклађивање, остваривање конзистентности у грађи, кохерентности), стилску промоцију и суспензију (семантичко истицање, хиперболисање и ублажање, суфемизација), те стилску антиципацију и мимикрију (формално истицање и утапање језичких јединица у реченичној структури; исп. Он ће, вероватно, доћи према Он ће вероватно доћи). Коначно, у овом приступу разликују се и стилска неутрализација (поступак неутралисања стилске вредности знака – кроз копирање, имитацију, фалсификовање и сл.) и рестилизација (‘оживљавања’ језичког знака или исказа). Б. Тошовић (2002) дефинише с. – као типично обележје само књижевноуметничког стила, те као један од најважнијих глобалних уметничких поступака који се огледа у опонашању неке језичке реализације, које није имитирање или копирање, већ оригинални уметнички поступак. Он разликује две основне врсте стилизације: (а) ону којом се опонаша савремени језик (на пример, псовке и вулгаризми у роману Кад су цветале тикве Д. Михајловића користе се у сврху стилизације и говорне карактеризације ликова) и (б) ону којом се опонаша несавремени језик (као пример Тошовић наводи стилизацију језика времена у коме се одвијају догађаји (архаизацију) у Сеобама М. Црњанског, што за резултат има читав спектар архаизама). Он истиче да се могу опонашати индивидуални/колективни стил, елементи различитих језичких нивоа (стратификациона стилизација), монолог/дијалог (па разликује дијалошку, дијалошко-монолошку и полифону стилизацију), жанр и сл. Према степену, разликују се лака (умерена) и тотална (апсолутна) стилизација. Исп. стил, стилема, стилска маркираност, стилистика, стилематичност, стилогеност.
Литература:
Katnić Bakaršić, Marina, Lingvistička stilistika, Sarajevo: Naučna i univerzitetska knjiga, 1999.
Симић, Радоје, Јовановић Симић, Јелена, Општа стилистика, Београд: Јасен, 2015.
Тошовић, Бранко, Функционални стилови, Београд: Београдска књига, 2002.