лингвостилистика део науке о језику који језичке појаве проучава са стилистичког и експресивно-садржајног становишта. Тачније, л. (или стилистичка лингвистика) проучава функционисање језичке структуре ‒ како и где функционишу средства датог језика. Неретко се назива наследницом реторике. Заслужним за развој савремене л. сматра се Шарл Баји, који је у општејезичкој категорији афективности проналазио основе за стилски израз. Традиционална стилистика педесетих и шездесетих година прошлог века разликује се од савремене. Наиме, прва је била нормативно-проскриптивна, а друга је доминантно дескриптивна. Основна јединица л. јесте стилем, минимална језичка јединица која носи одређену стилску информацију. Настаје мање предвидљивом или непредвидљивом употребом језичке јединице на било ком језичком нивоу. Стога се као критеријум за издвајање стилема издваја управо предвидљивост/непредвидљивост језичке јединице у неком контексту. При томе, што је непредвидљивост већа, већи је и степен онеобичавања. Стилеме се проучавају на два плана ‒ стилематичном и стилогеном. Стилематични (формални) план подразумева проучавање стилске вредности неке јединице, док стилогени (функционални) план подразумева проучавање функционално-стилске вредности језичке јединице. Стилогеност, при томе, није особина која је иманентна сваком стилему. Када је језичка јединица стилски маркирана, подразумева се да поседује додатно стилско обележје у односу на језичке јединице које су стилски неутралне. Стилска маркираност зависи и од контекста употребе, што значи да није увек апсолутна. Већина аутора сматра да главни извор стилских вредности лежи у нормативности језика, те да се онеобичавањем стандарднојезичким јединицама прибавља статус стилистички обележених језичких јединица. С обзиром на језичке нивое, могуће је издвојити и нивое лингвостилистичке анализе са карактеристичним типом стилема. У питању су фоностилистика и фоностилем, графостилистика и графостилем, морфо(но)стилистика и морфо(но)стилем, синтаксостилистика и синтаксостилем, семантостилистика и семантостилем, текстостилистика и текстостилем. Када је реч о србистичкој стилистици, њен научни почетак везује се за Б. Поповића и 1914. годину. Л. су се бавили М. Павловић, И. Грицкат, Ж. Станојчић, Ј. Вуковић, Н. Вуковић и Р. Симић, а потом и М. Ковачевић, Б. Тошовић, М. Чаркић и Ј. Јовановић. Исп. стил, стилем, стилистика.
Литература
Marina Katnić Bakaršić, Lingvistička stilistika, Budimpešta: Open Society Institute, 1999.
Милош Ковачевић, Лингвостилистика књижевног текста, Београд: Српска књижевна задруга, 2012.
Радоје Симић, „Лингвистичка стилистика”, Наш језик, 33, 1/2, 1999: 127‒137.