линеарност

линеарност у лингвистици се углавном односи на карактеристично представљање језика као једнодимензионалног следа елемената или правила. У питању је назив за, пре свега, расподелу језичких елемената у говору – један елемент следи узастопно иза другог. Линеарна природа говора одразила се и на писмо. На пример, реченица се састоји од низа лексема које следе једна за другом, како у времену, тако и у простору. Изузетак представља фонема, будући да је најмања јединица своје врсте, те се не може линеарно анализирати, али се може посматрати као скуп истовремено присутних фонолошких дистинктивних обележја. Због л. није могуће да се две јединице истог реда нађу на истој тачки израза. На тај начин она омогућава да на свакој од тачака постоји могућност избора (и ред фонема у морфемама има дистинктивну вредност као и саме фонеме). Постоји и претпоставка да је могуће уредити правила по одређеној секвенци. Нека од тих правила су у вези са линеарном комбинаториком фонема, а сматра се да артикулациона база језика одређује које су комбинације могуће, а које нису. У лингвистици влада мишљење да линеарни модел недовољно говори о томе како производимо и тумачимо реченице. Наиме, састав језичког исказа није само линеран, већ и хијерархијски (слојевит, вертикалан), што се приказује структурним моделом. Под тим се подразумева да се јединице једног реда комбинују и образују јединице другог, вишег реда.

Литература

Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa: Biblioteka XX vek, 2003.

<https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=36646> [Последњи пут приступљено 23. 3. 2022. године]