лингва франка (lat. lingua franca) помоћни језик који служи као средство споразумевања између група људи различитих матерњих језика, заједнички језик. Термин л. ф. је први пут употребљен у средњем веку да означи пиџин употребљаван на Средоземљу, а познат као медитеранска л. ф. или сабир, који је настао у средњем веку и одржао се до XX века. Током историје многи су језици имали статус л. ф. због културних, економских, верских и других разлога. Ту је функцију током средњег века вршио латински као језик образовања у западној Европи, те француски као језик међународне дипломатије од XVII до XX века. Енглески језик се данас назива глобалном л. ф. или светским језиком. Осим несумњивог статуса енглеског као најраширеније л. ф. данашњице, постоји још неколико језика који су у широј употреби: француски, руски у источној Европи, шпански у Јужној и Средњој Америци, свахили у источној Африци. Исп. службени језик.
Литература
Salikoko Sangol Mufwene, Lingua franca, https://www.britannica.com/topic/lingua-franca
Дејвид Кристал, Кембричка енциклопедија језика, Београд: Нолит, 1987.