компаративна (упоредна) лингвистика грана лингвистике која проучава сличности и утврђује везе међу генетски сродним језицима, најчешће у дијахроној песпективи. К. л. заснива се на примени компаративног (упоредног, упоредно‑историјског) метода, који се користи код утврђивања историјских законитости развитка сродних језика. Поређењем језичких јединица (гласова, коренова, морфема, речи, флексије, лексичких значења итд.), реконструише се њихов праоблик, који служи код реконструкције заједничког прајезика. На основу тога се језици класификују у језичке породице (као што је индоевропска, угро‑финска, семитска и др. породице), које представљају скупове различитих језика развијених из једног прајезика. Због дијахронијског приступа, к. л. је у тесној сарадњи са дијахронијском (историјском) лингвистиком, а не преклапа се са контрастивном лингвистиком, лингвистичком дисциплином која се заснива на синхронијском поређењу двају сродних или несродних језика. Почеци компаративне епохе у лингвистици везују се за крај XVIII и почетак XIX века, када је Фридрих фон Шлегел (Friedrich von Schlegel) први употребио израз компаративна (упоредна) граматика, а Франц Боп (Franz Bopp), утемељивач компаративне (упоредне) граматике, поредио санскрит с другим индоевропским језицима. Током XIX века компаративна лингвистичка проучавања била су искључиво историјског карактера, осветљавајући еволутивне путање различитих језика и језичких породица, те су у том периоду та проучавања названа компаративна (упоредна) филологија или компаративна (упоредна) граматика. Међу најзначајнијим лингвистима к. л. су филолози Расмус К. Раск (Rasmus Christian Rask), Јакоб Грим (Jacob Grimm) и Александр Х. Востоков (Александр Христифоровић Востоков). У време младограматичара, компаративна метода се користила код испитивања гласовних промена у циљу утврђивања законитости у фонетици, фонологији и морфологији. На том пољу издвојили су се: слависта Аугуст Лескин (August Leskien) и индоевропеиста Карл Бругман (Karl Brugmann). Један од најистакнутијих индоевропеиста с почетка XX века, Антоан Меје (Antoine Meillet) допринео је унапређењу к. л., служећи се компаративном методом. У XX веку компаративне студије баве се утврђивањем типова у језичкој структури (типолошко поређење, типолошка лингвистика), док се у анализу сродства уводе математички критеријуми (глотохронологија). Исп. компарација, дијахрона (историјска) лингвистика, контрастивна лингвистика, типолошка лингвистика.
Литература
Вучковић, Снежана, Повест словља, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2017.
Enciklopedijski leksikon. Srpskohrvatski jezik, (ur.) Asim Peco, Živojin Stanojčić, Interpres, Beograd 1972.
Ivić, Milka. Pravci u lingvistici, Beograd: Biblioteka XX vek, 1996.
Munen, Žorž. Istorij lingvistike. Od početka do XX veka, Beograd: Biblioteka XX vek, 1996.
Линкови
Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021. <http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=49527> [Приступљено 19. 10. 2021]