проклитика (грч. προκλίνω [proklínō] 1. sg., προκλίνειν (proklínein) ‘нагињати, нагнути напред’) реч којa нема свој акценат, већ заједно са акцентованом речју иза себе чини прозодијску реч. Прозодијска реч или акценатска целина је група речи обједињена једним акцентом која се изговара као једна гласовна целина. У српском језику проклитике су предлози, везници и речца не. Проклитике могу бити једносложни предлози (од понедељка до петка, на језеру, у кући, иза брда) и факултативно двосложни предлози (око поднева, према мору, преко зида, након одмора). У проклитике спадају и везници – и, ни, а, да, јер, док и сл., а п. је, такође, и одрична речца не (не ѝзлазӣм). Преношење акцента на речцу не редовно се врши у одричним облицима глагола који имају силазне акценте (нѐ иде̄м). Током развоја језика долазило је до старог штокавског преношења, приликом кога су силазни акценти прелазили на проклитику, не мењајући квалитет (у̏ гра̄д, у̏ бо̄ј) и новог штокавског преношења, приликом кога су силазни акценти прелазили на проклитику, мењајући квалитет у узлазни (ѝза куће̄). Преношења акцента на проклитике у савременом српском језику углавном нема, већ је обичнији изговор с нагласком на речи испред које се налази проклитика (у гра̑д, на во̏ду). Проклитике заједно са енклитикама чине клитике. Исп. акценат, клитика, енклитика.
Литература:
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.