енклитика

енклитика (грч. ἐγκλιτικός [enklitikós] ‘који се наслања’) реч којa нема свој акценат, већ заједно са акцентованом речју испред себе чини прозодијску реч. Прозодијска реч или акценатска целина је група речи обједињена једним акцентом која се изговара као једна гласовна целина. У српском језику енклитике могу бити заменичке или глаголске, а е. може бити и речца ли (Идеш ли?).  У оквиру испитивања акцента полази се од типа акцентуације, која у језицима може бити динамичка, тонска (поједини аутори тонско-динамичку акцентуацију посматрају као посебан тип, док се у домаћој литератури сматра подврстом тонске акцентуације), преко питања места акцента. Глаголске енклитике чине краћи облици презента помоћних глагола јесам (Дошла сам кући. Стигао си на време. Успело је оно што смо планирали.) и хтети (Доћи ћу сутра. Рећи ћеш истину. Изаћи ће на време.), као и облици помоћног глагола бити када су употребљени као део потенцијала (Ишао бих тамо. Ти би успео у томе. Она би трчала маратон. Радо бисмо ишли на море). Акценатску целину може чинити акцентована реч и једна е. (Певао је.) или акцентована реч и више енклитика. (Певао јој је. Они су их се сетили.). Енклитике заједно са проклитикама чине клитике. Енклитички облици називају се још и скраћени или ненаглашени облици. У реченици се распоређују на основу утврђених правила; морају стајати иза зависних и напоредних везника, осим везника и, ни, а (Вредно је учила, да би положила испит) и иза упитних и односних речи (Ко је дошао?). Такође, речца ли увек мора стајати на другом месту у реченици: иза глагола (Идеш ли?), упитних речи (Шта ли је урадио?), везника (Ако ли буде дошао, поквариће изненађење.) и фокуса у узвичним реченицама (То ли је тај мангуп!). Енклитике не смеју стајати на почетку реченице, осим уколико није у питању глаголска е. (Је ли све протекло како треба?), иза паузе, запете, односно знакова интерпункције, и иза предлога. Ако стоје иза глагола, не смеју бити раздвојене неком речју (Закаснила сам на испит, не: *Закаснила на испит сам). Ако има више енклитика, све стоје заједно, и то следећим редоследом: 1. ли, 2. глаголска е. (осим је), 3. заменичка е. у дативу, 4. заменичка е. у акузативу, 5. заменичка е. у генитиву, 6. се, 7. глаголско је (Јеси ли је се нагледао?). Исп. акценат, клитика, проклитика.

Литература:
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Поповић, Љубомир, Ред речи у реченици, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 1997.
Кликовац, Душка, Скрипта за предмет Синтакса српског језика, 2016.