клитика (грч. κλιτικός [klitikós] ‘који се односи на флексију’) реч која нема свој акценат, већ заједно са акцентованом речју испред или иза себе чини прозодијску реч. Прозодијска реч или акценатска целина је група речи обједињена једним акцентом која се изговара као једна гласовна целина. Клитике се у српском језику деле на проклитике, речи које се налазе испред наглашене речи, и енклитике, речи које се налазе иза наглашене речи. Проклитике у српском језику могу бити предлози, везници и речца не, а енклитике краћи облици личних заменица и помоћних глагола, као и речца ли. Када је у питању линеаризација исказа, клитике обично теже да дођу на друго место у реченици. Исп. акценат, енклитика, проклитика.
Литература:
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.